Jasno je da megalomanski projekti režima, poput izgradnje stadiona i trgova po celoj Srbiji, služe, pre svega, za pljačku ogromne količine novca, kaže u intervjuu za Rešetku Bojan Pajtić, bivši lider Demokratske stranke.
Kako navodi, kada se neka sredstva daju svim poljoprivrednicima, tu Vučićeva družina ne može da se ugradi – u gradnju stadiona mogu.
“Iz vremena DS, kada je subvencija poljoprivrednicima bila 100 evra po hektaru, došli smo do SNS-a za čijeg su vakta subvencije pale na 30-ak evra. Nikada oni neće preduzimati nijedan projekat od koga lično neće imati vajde. Ovo je Vučić, nesvesno, ilustrovao skandaloznim rečenicama “ne pitajte odakle pare” i “ne pitajte kako smo ovo nabavili”. Zbog takvih rečenica u demokratskim državama padaju Vlade”, ističe Pajtić.
– Često se čuje u javnosti da je opozicija u Srbiji klinički mrtva. Da u toj političkoj grupaciji ne postoje ljudi koji vide dalje od svog dnevnopolitičkog stranačkog interesa ili se isključivo bave ličnim napadima na Aleksandra Vučića. Da li je opozicija stvarno mrtva i da li postoji rešenje “krizi” koja trenutno vlada političkom scenom Srbije?
Treba biti fer pa reći da nije lako biti opozicija danas u Srbiji. Svako ko podigne glas protiv režima biva satanizovan u većini medija, glasovi na izborima se kupuju, birače u javnom sektoru zastrašuju. Međutim i opozicione stranke greše u tome što se ne profilišu politički i što malo koja od njih gradi infrastrukturu. Profilisanje bi podrazumevalo da, pored kritike režima, biračima stranke moraju pokazati jasnu ideološki orijentaciju. Stiče se utisak da se sve stranke obraćaju svim biračima, što je pogrešno. “Catch all” partija može biti ili ona koja je na vlasti, ili opoziciona stranka koja ima potencijal da prebaci 20% podrške, a istraživanja govore da nijedna opoziciona organizacija ne doseže ni veoma niski prag od 3%. Mnogo je praznog prostora za animiranje birača i na levom i na desnom centru i u korpusu građana kojima su ekološka pitanja prioritetna.
– Šta je glavna kočnica da se opozicija ujedini i dogovori? Utisak je da na kraju uvek prevladaju sujete i da ispliva neka lična istorija koja opterećuje odnose između pojedinih političara i tako svaki plan propadne.
Plašim se da se je ovo pitanje retoričko i da u sebi sadrži i odgovor. Nažalost, uprkos hajci koji režim vodi protiv njih, pojedini opozicioni političari su fokusirani kako da preotmu ono malo glasača koji pružaju podršku drugim opozicionim strankama. Ne razumeju da na taj način guraju u razočarenje i apatiju i one birače koji bi im inače bili skloni. O sujetama da ne govorimo. Uvek ih ima i biće ih. Problem je u tome što su tolike, da su očigledne i iritantne većini ljudi koji teško podnose Vučićev režim.
– Svojevremeno ste podržali, kao i veliki broj intelektualaca, bivšeg ombudsmana Sašu Jankovića u njegovoj trci za predsednika Srbije. U međuvremenu, on je izašao iz politike. A novog lica nema u Srbiji u kojoj je narod navikao na system vođe. Da li vidite neko novo lice koje može, da tako percipiramo, pokrene masu?
Vidim, ali ukoliko bih izgovorio njihova imena, bili bi izloženih hajci i dehumanizovani u režimskim medijima. Foto robot protivkandidata koji bi mogao dovesti Vučića u situaciju da se u drugom krugu bori za opstanak bilo bi to da se mora raditi o osobi koja se do sada nije bavila politikom, koja je već poznata velikoj većini populacije i popularna zbog onoga što je činila u poslu kojim se bavila. Taj kandidat morao bi biti demokratske orijentacije, ali i sa osećajem za nacionalni interes. Pored toga, uslov za uspeh na izborima (a u ovim uslovima ulazak opozicionog kandidata u drugi krug predsedničkih izbora bi bio ogroman uspeh) je to da osoba o kojoj govorimo poseduje zamašne resurse namenjene kampanji ili potencijal da dođe do takvih resursa.
– Šta mislite o „pregovorima“ vlasti i opozicije? Da li je uopšte moguće pregovarati sa naprednjacima?
Veoma je teško pregovarati sa nekim ko ne želi da poštuje Ustav i zakone, a ima neograničena sredstva na raspolaganju i kontroliše gotovo sve medije. Tako da je pregovaranje o poštovanju Ustava i zakona svojevrstan srpski paradoks. Međutim, naprednjaci moraju učiniti neke ustupke opoziciji, jer ne smeju sebi dozvoliti još jedan bojkot. Parlament bez opozicije je bolno svedočanstvo da Srbija nije demokratska država, a ovako malu zemlju u kojoj bar dva miliona građana nema svoje reprezente niko više ne smatra demokratskom. Međutim, za uspeh pregovora je neophodno da se opozicija dogovori o maksimalno tri zajednička pregovarača, koji bi branili jedinstvenu platformu. Bez toga, pregovori u kojima učestvuju desetine pregovarača su unapred osuđeni na neuspeh, jer će zavladati konfuzija i kakofonija, koju će pojačavati režimski mediji, pa će opozicija delovati kao dezorijentisani brod ludaka. To opozicioni lideri ne smeju dozvoliti.
– Kada pogledate unazad, možete li nam reći koje su bile najveće greške Demokratske stranke i vaše lično u periodu dok ste bili na vlasti? Da li je bilo moguće sprečiti dolazak na vlast SNS-a i svega onoga što on predstavlja?
Najveći greh Demokratske stranke, koji su joj birači najviše zamerili, je previše liberalan koncept privatizacije, bez dovoljno brige o ljudima zaposlenim u preduzećima koja su bila predmet privatizacije. Normalno je i prirodno da se stranke smenjuju. Ljudi se zasite gledanja jednih te istih lica. DS se upravo i borila za koncept mirne i demokratske smene vlasti. Problem je što je na mesto demokrata došla stranka koja po svojim performansama više odgovara definiciji organizovane kriminalne družine, nego političke organizacije. Srbijom vlada nasilnička, autoritarna i izrazito korumpirana grupa ljudi koja je, videli smo to i ovih dana na primeru “Belivukove grupe”, u sprezi sa mafijom. Neretko se Demokratskoj stranci stavlja na dušu osnivanje i protežiranje SNS-a. To nije tačno. Nikada ni na jednom forumu DS nije donela odluku o tome da će sama sebi da kreira opoziciju od ljudi koji su poznati kao ratni huškači i nedemokrate. Istovremeno, jasno je da su pojedinci iz DS, eksplicitno ili implicitno, na svoju ruku davali podršku SNS-u, što je do kraja i došlo glave, u političkom smislu, kako njima, tako i stranci kojoj duguju sve.
– Poznati ste po tome da ste se tokom svog političkog delovanja uvek zalagali za decentralizaciju. Čini se da se i sa tim procesom stalo. Sa druge strane, koliko ste zapravo svesni šta se zapravo dešava na lokalu koji je podređen lokalnim moćnicima od kojih, uglavnom, sve zavisi: i zaposlenje (kako u državnoj službi tako i kod privatnika) i mogući otkaz, pa čak i to da li će vam dete primljeno u vrtić; gde se svako ko misli drugačije etiketira… O problemima sa kojima se susreću ljudi u unutrašnjosti, a moraćete da priznate da su mnogo veći nego u prestonici, čini se da Beograd nimalo ne dotiče? Kako prevazići “odrođenost” Beograda i unutrašnjosti?
Decentralizacija bi omogućila da se u Srbiji razvijaju sve sredine, a ne samo jedan ili dva grada. Glasači iz unutrašnjosti moraju oštrije i nedvosmislenije insistirati na tome. Nikada se u ovoj zemlji, nijedna centralna administracija nije odrekla ni jednog jedinog dinara ili neke nadležnosti u korist manjih sredina, osim pod pritiskom. Promena izbornog sistema iz proporcionalnog u većinski ili kombinovani proporcionalno – većinski bi dala na snazi i autoritetu poslanicima iz unutrašnjosti koji bi bili direktno izabrani i koji bi odgovarali svojim biračima na lokalu. Dok god se poslanici biraju iz reda poslušnika, na listama na kojima je vidljiv samo nosilac – Skupština će biti ponizna služavka izvršne vlasti.
– Ako smo već svesni da ljudi u unutrašnjosti nose mnogo veći teret na leđima, da li onda imamo prava da ih nazivamao kukavicama kada, recimo, izađu na izbore i pod pritiskom komšija i rođaka glasaju za ljude koji su na vlasti i to često protiv svoje volje, ili bi trebalo da ih nazovemo možda herojima?
Glasanje za SNS svakako nije heroizam, ali razumem da ima mnogo ljudi koji glasaju pod pritiskom. Međutim, u strahu su velike oči, a taj strah često mnogo je veći od opasnosti koju SNS može da predstavlja.
Razgovarao Dragan Marinković
Kada je ugradnja u pitanju, Bojan je expert. Dokazao je to proteklih godina vladavine žutih.
Znamo! Bojan je namestio da Milenium Tim iza koga stoje Andrej i Danilo Vucic kupe i zakupe vinograde i to tricavih 721 hektar, da subvencije poljoprivrenicima sa 14000 dinara dodju na 4000 dinara po hektaru a koje kasne skoro dve godine…..i tako jos puno divnih stvari koje je ova vlast uradila….da unakazi selo i srpskog seljaka….