„Čekaj me kod Tome“ i sećanja na nekada bogat noćni život Leskovca

Ako sa Leskovčaninom želite da ugovorite susret velika je šansa će vas čekati kod Tome (nekada se koristio izrat – kod Foto Bate), na keju, kod „Kulture“, ispred sata ili pošte, ali može predložiti i da se nađete kod davno zatvorenih lokala – “Studija” ili “Dubičice”, pa možda i kod spaljenog Hotela “Beograd” kome se polako vraća stari sjaj.

Neka od ovih “kultnih” mesta ne postoje duže od decenije ili su potpuno promenila namenu. Ipak, sećate li se kafića u kojima su nastajale gradske face čije dogodovštine već prerastaju u urbane legende i prepričavaju se i danas?

Ako je priča o noćnom životu starog Leskovca, u ovo vreme korone, isuviše nostalgična za vas – ne preporučujemo da nastavite sa čitanjem članka.

Od pank pokreta, preko dukserica uvučenih u trenerice, do atmosfere sa najveselijih splavova na Savi, provod u Leskovcu se nikada nije mnogo razlikovao od prestoničkog, pa je još uvek nejasno zašto se žitelji grada na Veternici i dalje čude kada neko ko strane dođe u prestonicu roštilja oduševi njenim noćnim životom.

Ma koliko čudilo njegove žitelje, naširoko je poznato da je Leskovac uvek imao dobru rock scenu, odlične bendove koji i dan danas pune kafiće i to ne samo vikendom, a godinama unazad i jednu od najvećih diskoteka u Srbiji ( u kojoj na žalost gostuju samo pevači narodne muzike), što uvek nanovo oduševi one koji posete ovaj grad na jugu Srbije.

OD VAJKADA VESELE DUŠE

Još u ono „Zlatno doba“ između dva svetska rata Leskovac je ima na desetine kafana, od kojih 12 sa crvenim fenjerima. Šezdesetih i sedamdesetih hotel „Beograd“, baštu u parku Devet Jugovića u kojoj je našim roditeljima i bakama i dekama Toma Zdravković pevao na uvce, prvu diskoteku u podrumu Doma sindikata…

Kasnije mnogo kafića u kojima su nastajale gradske face čije dogodovštine već prerastaju u urbane legende i prepričavaju se i danas.

Malo toga od noćnog života u Leskovcu je, na žalost, zabeleženo na fotografijama i kamerama, ali postoje trenuci koji su sačuvani od zaborava i koje ćemo vam u nastavku priloga predstaviti, a možda na njima i prepoznate nekog penzionisanog komšiju – tada petnaestogodišnjaka sa alkom u nosu i sa blajhanom frizurom.

OSAMDESETE

Kada se pomene noćni život iz osamdesetih godina prošlog veka, tadašnja omladina ko iz topa prvo izgovara: ŽURKE KOD NANETA.

Pank generacija je u to vreme pronašla utočište u dvorištu jedne od najstarijih gradskih kuća, baš kod  sada već pokojnog Naneta, tadašnje urbane gradske legende. Nema rok zvezde tadšnje Jugoslavije koja nije održala koncert u Nanetovom dvorištu, a nekako je ostao zabeležen video zapis nastupa grupe D’Boys, iz koje se kasnije izdvojio sada već legendarni Peđa D’Boy.

Osamdesetih je jako bio popularan i kafić „Studio“ preko puta Doma JNA, i nikome nije smetalo što je prostorno mali, pa su konobari morali da šetaju ajncerima i po sredini Ulice Svetozara Markovića kako bi uslužili sve goste. Život ovog omiljenog mesta za izlazak Leskovčana ugasio se sredinom devedesetih godina.

Tih dana Leskovčani su voleli mala mesta, pa je „Cezar“ bilo mesto gde su voleli da se gužvaju.

DEVEDESETE

Mračne devedesete? Možda mlađi Leskovčani danas i nemoaju takav utisak o poslednjoj deceniji dvadesetog veka jer oni koji su odrastali u tim suludim vremenima se uvek sa osmehom sećaju diskoteke „Đani“.

Mračni podrum hotela „Beograd“ je disko kuglom po sredini pretvoren u najvreliji podijum za igru gde su svi, i koji su voleli dens i koji nisu, pevali u glas „Idemo na Mars“, kao što je zabeleženo i u video prilogu Televizije Leskovac koja je tih godina tek proslavila svoj prvi rođendan. Prepoznajete mame i tate na snimku? Možda ujaka ili strinu?

Kad smo već pomenuli mračno doba devedesetih, ono se, verovali ili ne, u punom svom „sjaju“ manifestovalo na platou ispred Doma sindikata u ozloglašenom kafiću „Vegera“ gde se pucalo skoro svake noći – iz pravih pištolja, ponekad i rafalno. Oni koji u vreme inflacije nisu imali para za piće u kafiću, blejali su po klupicama u gradskom parku i često završavali ispod istih kako bi izvukli živu glavu, od bojazni da im u čelo ne zaluta neki metak iz ovog „mafijaškog“ kafića na otvorenom.

Najposećenije mesto devedesetih godina ipak je bio kafić „Kuća“, iza Narodnog pozorišta, koji je godinama kasnije menjao imena, ali i danas klinci govore da odlaze u „bivšu Kuću“ da se dobro provedu.

NOVA ERA

A onda je došao Peti oktobar, novi vek, pa se sve i promenilo. U modi više nisu bile diskoteke već, nekim čudom, kafići u kojima je svake večeri treštala kvalitetna živa svirka. Tada lokalni, danas jako poznati i uspešni bendovi, su se takmičili koji će privući više omladine.

I tako svakog dana. Vikend za one koji su voleli noćni život nije postojao, jer je svako veče izgledalo upravo tako.

Četvrtak i petak su bili rezervisani za „Vinus“ gde su svi morali da odu. Kultno mesto u podrumu Doma sindikata opstalo je skoro pune dve decenije i udahnulo život jednom od trenutno najpopularnijih bendova današnjice – Creative Band. I ne samo njima… Svoje prve nastupe u „Vinusu“ imali su i momci iz Tropico Banda, Darko Filipović (koji tada nije pevao narodnjake), a svirke „Viva Romane“ iz tog perioda već prelaze u legendu.

Prvu deceniju dvadesetog veka u gradu na veternici obeležili su i utorci i neverovatno popularne karaoke u kafiću „Picasso“.

Ovo mesto je odolelo rubu vremena i danas je jedan od retkih starih kafića u kojima Leskovčani vole da popiju kafu. Vlasnici ista draga lica, ali su odlučili da u skladu sa „potrebama“ promene i koncepciju života ovog legendarnog mesta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!