Rešija sam da ispričam svoj životopis i kako sam ja postao naj ja na cel’ svet. Od malečka sam bija jak i voleo da se pokazujem pred devojčiki. More, njima sam pokazuvao kako se jede ćotek. Da se znaje koj je muško.
Sve je počelo kad se pojaviše onija za njinu decu „brži, jači, bolji“, il’ tako nekako. U toj vreme beše i onaj što je s reket plašio protivnici, Novak Đoković. Za njegov servis ne znam, al’ mi se mnogo dopade reket. Reko, sam si sebi, što pa da ne, ajd’ da ga primenjujem. Neje bilo loše, zarađuvale su se ubave pare.
A onija što su „brži, jači i bolji“ batali, jer se među nji isticaše jedan debeljuckast i popogan od mene. Ja ne volem konkurenciju kad je jača, pa si otido od nji.
Na moju sreću, pojaviše se onija što ih vikav opozicija i počeše da se šetav po sokaci protiv nasilje. Pomisli si, ajd’ da se promuvam među nji, mož’ se udenem tamo kude je najzgodno i korisno. Počnem da se udaram u grudi ko tupandžija, da me poviše vide i čuju prisutni, a i onija X-adžije što davaju bezrezervnu podršku protiv vlast, al’ se nikad ne pojavljuju na izbori.
Teo ja još da se šetam, al’ vido da nema leba od šetanje. Počnem ti ja s društvene igre, a pare kapuckaju ko prolećna kišica. Al’ na moju nesreću opaziše me onija što prativ protivnici na vlast. Pošto sam istovremeno bija i glavni galamdžija u pucanje s ćorci, ripnuše na mene ko kopci na pile. Nekako se iskobelja iz njinog bratskog zagrljaja, uz dogovor da im ponekad pomognem i da na šetači pravim saplećke.
Ovija što se šetav batališe šetanje i počeše kulturno da ga zavukuju na vlast.
Koje sad da rabotim?
Setim se, pa počnem da snimam filmovi. Ma ne bre za odrasli, više mu to dođev k’o dokumentarci. U nji ja pljujem vlast, al’ onako obikolno da me opozicija veličav, a vlast da se pravi šuntava jer joj između redovi završavam rabotu. Pola opozicija me fale, pola me psuju i pljuju, a to je b’š ono što mi odgovara.
Tako ti ja postado medijska zvezda. Izgleda da sam se tad malko i opustio, jer ovija tulibani što šetaju i studiraju brzo kapiraju pa mi dadoše šut kartu.
Lele, pa koje ću sad ?
More, dobijem ja savet da ne bi bilo loše da formiram udruženje. Krstim ga Udruženje domaćih bađavdžija ja pa ja, ili skraćeno UDBJAJA. Udruženje će da me istakne ko’ glavnog opozicionog badžu u čaršiju, a možda i šire. Na žalost nijedan bađavdžija neće da se druži s mene. Al’ se ne sekiram. Za izbori će me poguraju onija što, pobego od nji na početak priče.
Da završim moj životopis optimistički, sve teče, sve se menja, samo je državna služba večna. A ja sam rešija da budem večiti kandidat.
NAPOMENA: AI kaže u analizi da se tekst može odnositi na puno takvih u Srbiji. Ako neko i prepozna sebe u ovoj satiti, to je njegov lični problem.
Ako stepropustili...
Ovaj autor da dobije Pulitzera.