Jovana Dimitrijević, umetnica iz Leskovca, odlučila je da svoje umetničke radove, koji su prošli vrlo zapaženo na beogradskoj izložbi, svojim sugrađanima predstavi tako što je njihove replike okačila pored umrlica jer u njenom rodnom gradu niko nije hteo da ih izloži pošto, kako tvrdi, nije politički podobna.
Pravo iz Kulturnog centra Beograda na svim oglasnim tablama širom Leskovca, a uskoro i okoline, najavljuje ona, predstavljajući novi koncept izlaganja kao “Umetnost u javnom prostoru”.
Povezano:
“Za mene umetnost u javnom prostoru zapravo nije novina. Time sam se intezivno bavila par godina. Za ovaj koncept sam se odlučila ponovo nakon dužeg vremena jer u Leskovcu za men enema slobodnog termina u ustanovama kulture. Interesantno je da je pre par meseci Foto kino klub iz Leskovca tražio moju izložbu od Kulturnog centra Beograd, da bi na kraju odustali od toga. Takođe, i direktor Narodnog muzeja je razgovarao samnom na tu temu i kazao da će u toku maja meseca meni da jave neki termin, ali od toga nije bilo ništa. Ja više nisam htela da moji Leskovčani budu uskraćeni za izložbu koja je oduševila Beograđane, i koju su oni producirali, jer je smatraju veoma vrednom, ja sam odlučila da je okačim na oglasne table jer mogu svi da je vide”, kaže za Rešetku ova umetnica.
Kaže da su razlozi za bojkot ustanova kulture na njen rad poznati.
“Ja nikada u životu nisam u Leskovcu izlagala, osim u Resurs centru, jer nikada nisam bila u vezi niti podobna ni jednoj političkoj strukturi koja je u tom trenutku bila na vlasti. Ni u jednom trenutku nigde nisam mogla da dobijem termin. Vi imate razne programe koji na silu popunjavaju njihove termine, poput pesničkih ili penzionerskih večeri za zaludne babe, ali za mene nema mesta”, navodi ona.
Kako ističe, nikada i nije htela da “savije kičmu”.
“Ako razumete šta to znači. Nisam ni htela, a nisam ni imala poznanike u garniturama ljudi koji odlučuju o takvim stvarima da bi me ‘progurali’. A i često sam kroz svoje radove kritikovala vlast. I to vrlo direktno”, navodi Jovana.
Na naše pitanje da li ćemo njene radove u budućem periodu gledati isključivo pored umrlica, odgovor je bio smeh.
“Ja sama gotičarka. Meni to uopšte ne smeta. Znate, smrt je deo života i deo mog procesa stvaralačkog. Možda je ovo i bolje rešenje nego praviti izložbu koju prate veliki troškovi, a vidi je mnogo manji broj ljudi”, zaključuje ona.
Inače, ovogodišnja izložbena sezona Artget galerije Kulturnog centra Beograda otvorena je samostalnom izložbom fotografija Jovane Dimitrijević na kojima su portreti Leskovčana i pejzaži Leskovca i okoline.
Za te iste radove u Leskovcu nije bilo mesta. Ali sada na najbizarnijim lokacijama u gradu svako može da ih pogleda u hodu ili ako zastane da pročita kada se komšiji ili rođaku stavlja parastos.
D.Marinković
Sve u svoje vreme.
A rečnik bi trebao biti bolji.
Tvojih sam godina i tvoja kolegenica koja je pisala pozitivne komentare na isti tekst o tebi, praktično, koji je Rešetka ponovila, no rugati se i nazivati stariju populaciju „babama“, I to „zaludni babama“, govori puno o tvojoj nekulturi pored buntovnosti koja nije sama.
Ja lično nisam ni simpatizer ni član“vladajućih“, ali iza sebe imam dosta izložbi. U LKC-u uglavnom prođem selekciju, kad ne želim da izlažem, prosto ne šaljem radove. Idem dalje, u svakom smislu, pa i van granica zemlje i šaljem radove.
Šta je poenta ovog teksta? Da Lkc ponudi termin i prostor? Promeni odnos prema tvojim radovima? Sumnjam. Samopromocija pa da im bude žao ili prosto reklama? Sve u svemu uspeli ste da izreklamirate nezavidan rečnik, na žalost.
Pozdrav i sve najbolje u daljem radu.
Slazem se. U svakoj mojoj borbi na zivotnu nepravdu, izlazak u javnost, morao je imati pozitivan odjek, da se nekom dopadnem, da me neko prihvati, nakon sto razume. Teranjem svakog od sebe, gruboscu, slicnoj onoj koju su prema meni ispoljili, bili bi isto. A ja zelim biti bolji. I uspevao sam. Radovi govore za sebe, autori za sebe. Kriticari takodje, kao i uzivaoci te umetnosti.
A sto sd borbe sa vlascu tice, pa ona je vevita. Neprestana. I potrebno je mnogo vise kicmi od tvoje jedne.
Jesi probala da ,,zagrlis“ neprijatelja, a onda onako opystenom krenes da usadjujes svoje vrednosti kritikama. Mnogi frontovi uticu na vlast. Pravi saradnici itekako deluju. Kao i slobodnomisleci umetnici, opozicija. NVO, gradjanski pokreti, inicijative. Ne odustaje se lako od potrebe za promemom
I tu se mnoga sredstva primenjju. Slozeniji je proces no sto moze stati u komentar.
Laz je da ti nije stalo. Frustrira te neprihvatanje u tvojoj sredini jer je nisi prerasla. Inace bi te gledali iz Pariskog kulturnog centra i cudili se kako smo te propustili u Leskovcu i osudili krivca za to.
Ali, dopustamo da umetnik i pre sazrevanja moze kvalitetno da stvara.
Zelim ti da docekas sto dublju starost, da u trecem dobu upises i zavrsis istoriju, da imas svoje veceri koje ces deliti sa sugradjanima koji te nece smatrati takvom babom, kako si opisala svoje vremesne sugradjane. Zivot ima vise faza. I mnogo smisla. Iskustvo ti nikad ne bi reklo da uradis sto si uradila. Buntovnici su tinejdzeri. Studenti ruse sistem. A ti navalila da srusis oglasnu tablu za pokojnike.
Vidim da se mnogi anonimni umetnici javljaju i ne znam što se plaše da se potpišu, verovatno jer su botovi.Bez previše zadržavanja na svakoj reči iz transkripta razgovora, poenta je u tome što se državne kulturne ustanove ponašaju kao privatne i time krše radna prava i ljudsko dostojanstvo umetnika. Šira javnost možda misli da su umetnici čarobna bića koja po ceo dan maštaju i ne moraju da jedu i plaćaju račune, ali u stvarnosti, to je zanat, mi smo uglavnom u radionicama i radnim odelima i vrlo malo se razlikujemo od nekadašnje radničke klase koja je izumrla, zajedno sa srednjom čiji su deo bili umetnici. Bitan deo uspešnog uništenja srednje klase (Mesoi) – onih koji ni od koga nisu zavisili za parče hleba – bilo je uništenje ustanova, tako i uništenje ustanova kulture. Ja ne želim da me Leskovac gleda kao neku belosvetsku tamo negde dok on tone u smeće, istorijski, uloga intelektualaca nije bila da se slikamo na našim promocijama, već da delamo kao buntovnici unutar sistema u kojem smo, dok je ovaj globtroterizam i umetnik kao vedeta pojava novijeg datuma, vezana za pojavu globalizma,i u suštini jako štetan po kulturu iz prostog razloga što oduzima vreme od stvaralaštva na marketing gde umetnik jdenu istu izložbu ima po 50 puta ili nosi jedan isti rad s izložbe na izložbu, ili se pridržava istog koncepta celog života. To je takođe jošjedan simptom umetničke korupcije, ali na globalnom nivou, o čemu ću možda da drvim kad sam u Parizu.
Anonimni? Mi se ne promovišemo preko razgovora sa novinarima i dizanjem besmislene halabuke, već svojim ozbiljnim stvaranjem. Ovo je sve na nivou dnevne politike. Hoćeš lični i JMBG broj iz ličnih dokumenata, adrese? Joj, ljudi moji…dobro smo i normalni, kad vidim ko se sve ne predstavlja našim kolegama.
Nepoznata građanko,
Ja nisam konkurisala, moju izložbu su tražili direktno od Kulturnog centra Beograda.
Nisam konkurisala otkad mi je pokojni Dragan Radović pre više od dvadeset godina rekao da ja nikad neću izlagati u Domu kulture, dok je on živ. Nakon toga, nisam imala nameru da izlažem u ustanovi čiji čelnici mogu tako nešto da kažu mladom umetniku.
Što se tiče starih, to jesu zaludne babe i pokrovitelji korupcije jer potpuno van konkursa i bilo kakvih parametara imaju termine kad požele. Da se prisetimo, LKC se nekad zvao Dom kulture MLADIH. Mladima su danas jedino otvorena vrata u inostranstvo da budu jeftina radna snaga a nama se kao kultura nudi mediokritetsko stvaralaštvo podobnih. Starija populacija su babe, ja sam i svoju babu zvala babom a ona se bavila čuvanjem i opismenjavanjem unučadi a ne samopromocijom.
A ti izvoli, predstavi se. Ja nemam šta da krijem.
„Nisam ni htela, a nisam ni imala poznanike u garniturama ljudi koji odlučuju o takvim stvarima da bi me ‘progurali’.
Eto, tom rečenicom ste sve rekli. Da ste imali poznanike, dal biste tad „savili kičmu“? „Zaludne babe“ ne zaslużuju komentar, valjda vam je izletelo u besu.
Kako da vam kažem, ja uopšte nisam spomenula savijanje kičme, nego sam pola sata mrmljala u slušalicu nešto što je Dragan pametno sabio u dve reči, jer stvarno pisati ceo transkript nema smisla kad se piše članak a ne roman. Zapravo ono što sam rekla je da sam najviše kritikovala demokratsku vlast u kojoj sam imala najviše prijatelja, čak i školskih drugova. Zbog toga što se perpetuira sistem dovođenja stranačkih direktora koji nisu nužno najpotkovanije osobe za posao. Zaludne babe su izgleda ovde dobile najviše komentara, što mi je drago, jer se inače na tu vrstu korupcije gleda kao na nešto milo i simpatično i eto nekome je drago da malo napravi sebi neki ugođaj, međutim, kada se pogleda na primer arhiva Nove Naše reči, a navodim taj nedeljnik jer on prosto ima preglednu arhivu, na osnovu vesti iz kulture, osim Balkanske smotre stripa, LIFFE, Oktobarskog salona, Roštiljijade i drugih hranijada, izgleda da takvi programi dominiraju. Zašto, to nije slučajno i problem nije nov niti vezan samo za ovu vlast, to je zato što su direktori stari i novi istih godina i lični prijatelji zaludnih baba, što mi se usladi ovaj izraz, štampaću ga na majici. Ne postoji međugeneracijska saradnja i ne promovišu se lokalni mladi umetnici pa je to razlog odumiranja lokalne umetničke scene koja više i ne postoji. Zašto nema novog Čivija, Marsa, novog Gmitra, Vađa, Peđe Dimitrijevića, sviđali se oni nekome ili ne, živeli su u doba kada je sistem bio takav da su mogli da naprave ime i žive od svog zanata. Naravno da zaludne babe nisu krive i da ne zauzimaju termin – s terminima se licitira. Godina ima 365 dana, mnogo više nego što mi ovde imamo umetnika, čak i kad se oduzmu vikendi i odmori. Problem je što svaka vlast postavi svog administratora društvenih dobara koje on onda zloupotrebljava u stranačke ili lične svrhe. Te jadne babe često i plaćaju svoju promociju, plaćaju ručkove za ekipu iz ustanove koja je bila tako dobra da im uzme novac i sl. kada zapravo oni trebaju da plate umetnika koji im pravi program od kojeg njima kape plata plus pare iz fondova – makar minimalac. Tako da, pojava baba je samo simptom mnogo dubljeg problema. One se ne bune jer imaju penzije. Mi ih nikada nećemo steći.
Oh, kako ste vi dobri! Umalo mi suze ne pođoše kad sam pročitalao ono na kraju o penzijama.
Zaboga, pa vi ste prava kolektiviskinja, levičarka i borkinja za naša prava. Nastavite sa svojom borbom za naše bolje sutra, ne zamerite što smo sumnjali u vašu iskrenost i što smo mislili da vam vaša religija zabranjuje da učinite makar jedno dobro delo u životu. Oprostite nama nevernima Tominama, budte milostiva osoba velikog srca, što se, uostalom i vidi na vašem licu, držanju kao i celokupnoj pojavi, ponašanju i umetnosti.
Izautovala se u skoro svakoj rečenici, ali ko će njome da se bavi. Cilj njenog razgovora sa novinarom je skretanje pažnje na njenu nazovi umetnost (ha ha ha) a ne razgovor o umetnosti. Da ume da vodi polemiku, uhvatila bi se neke oubiljnije teme, umesto – ja ugnjetena umetnica obražam se univezumu.
Pa vi se bavite, zaludni mudrac.
Dobro jutro. Neka tamo folirantkinja ne može nikako da uvredi ni mene a ni bilo koju drugu ženu nazvavši je babom, tim pre što je folirantkinja u poodmaklim četrdesetim. Te žene nisu njene babe da ih tako naziva, jer su njene, rođene babe, odavno otišle bogu na ispovest, sem ako nemaju blizu 100 godina.
U poltiici su i ova Jovana a i mnogi drugi koji se bave umetnošću preko raznih kustosa koji formiraju projektnu likovnu politiku po preporukama i zahvaljujući parama iz centara moći, a koja se publici predstavlja kao alternativna, dok je u biti, najobičniji maskirani mejnstrim, kao što su mejnstrim i ove njene fotografije.
“Ako razumete šta to znači. (Jok, ne razumemo, mi smo glupi da bi razumeli tvoju „kompleksnu umetnost“). Nisam ni htela, a nisam ni imala poznanike u garniturama ljudi koji odlučuju o takvim stvarima da bi me ‘progurali’. A i često sam kroz svoje radove kritikovala vlast. I to vrlo direktno”, navodi Jovana.“
Jovana ne kleči i nikada nije imala poznanike koji odlučuju? Neistina, fotografija je demantuje,. Da nije devojka sa slike u crnoj bluzi iz Leskovca, i da nije slučajno istoričarka umetnosti, da nije slučano zapošljena u galeriji Kulturnog centra Beograda gde si se ti nedolično, groiteskno, glupavo i bez ikakovog smisla valjala po podu galerije? I nepotizam je klečanje, i korišćenje poznantsva, protekcionizam je itekako klečanje. Trčanje za istoričarkom umetnosti koju si mesecima vukla za rukav i popela im se na glavu je takođe klečanje. Da li si u LKC-u konkursiala sa performansom valjanje po patosu gde su te, naravno, odbili? Ko bi došao u LKC da gleda kako se ti glupiraš? Retki su oni koji posećuju Oktobarski i Majski salon u LKC, ali bi zato hiljade leskovčana pohrillo da gleda Jopanu Abramović srednja stručna sprema.
U Kulturni centrar u Beogradu došli su ljudi da vide radove umetnika, a ne glupiranje nedorasle i neobrazovane provincijalke. Kako si se nametnula, preko veze, galeriji Kulturnog centra Beograda, tako se sada namećeš i uredniku ovog portala. Lepo je neka od koleginica napisala da je ovo besplatna samoreklama i ništa više.
Sem toga, koliko vidim, jedini sns bot ovde si ti. Jer, sigurna sam, da niko od nas nije uzimao pare od SNS ministarstva za jadnu privatizovanu izložbu koju si napravila u svojoj kući. Tamo se nisi valjala po podu? Nije ti dozvolila baba? Valjaš se samo u javnim prostorima koji postoje zahvaljujući građanima Srbije.
I još neštom, ali bez šale i cinizma. Ja stvarno žalim osobu o kojoj niko iz Leskovca ne može da napiše ništa pozitivno kao osobi ili o njenoj umetnosti.
Naravno da ću ovaj članak upotrebiti, kao i komentare, da se unovčim. Dok ima ćurke, će ima i podvarak. A od zaludne babe pogotovu. Izraz označava osobe oba pola i svih uzrasta koje nemale drugu rabotu, pa ni da malo izguglaju. Kako sam se nametnula KCB-u? Pa kako sam se nametnula, dok sam radila s tvojim mužem projekat u Resurs centru, po pozivu kustosa, Nebojše Milikića a ne direktorke centra Tamare Gojković. Tako i u KCB-u, poziv je došao od kustosa Srđana Veljovića, renomiranog fotografa koji je pratio moj rad, ne od Jane Gligorijević koju sam prvi put videla na otvaranju. Ta vrata mi je otvorila, kao i na prethodnoj izložbi u ULUS-u, i jadna privatizovana izložba u mojoj kući, na kojoj je učestvovalo preko 20 umetnika ispod 30 godina a kustosi i moderatori su bili nezaludne dede, Nikola Milićević (75) i Dragan Jović Lisica (85) – šta imaš ružno o njima da kažeš? Ja volim i da o ministarstvim i o javnim prostorima razmišljam kao našim a ne stranačkim, osim ako sam ja izuzeta od građanstva.
Svejedno. Iritantna si. Sebi dovoljna. Sta ces nam onda. Kupi ogledalo i sa sobom se sporazumevaj. Sa svima ovde ne umes. Konfliktan ti umetnicki izraz. Umetnost bi trebalo da ispunjava, probudi nesto lepo. Ovde citamo toliko ruznih reci, ljutnju, ratobornost ,,umetnice“. Komentatorima je sve dopusteno. Zasto je neuka umetnica spala da se nakon intervjua obracunava sa citaocima u komentarima suprotno obicaju, nejasno je. Zar joj novinar nije prijatelj, ima njen kontakt, sto je nije nazvao. Sprecio da se blamira.
Tri bota nisu vox populi, nego banda koja se bavi uništavanjem ljudi. To be treba streptomicin za vas hahhaahhaha
Nikolaj Milićević kustos? Mister Fejk? Ha ha ha ha. Pa mogla si onda ladno i Meska da pozoveś da ti „kustošiše“ po kuċi. Jaka izloźba. Prekini molim te, tvoja glupost nema granice, kao ni zlo, al opet, umirem od smeha. Sa mojim muźem si radila projkat? Ha ha ha….kakvo tripovanje. Marinkoviću, hvala ti śto postojiš. Znaś si znanje 🙂 Opasan si.
Jeste, rekao mi je ko si. Zaista ne poznavam gospodina ti muža, izvinjavam se drugoj Mileni na zabludi. Ako Mesko ume da pravi elise, ja ću poletim. Vidimo se na sudu.