Pobegla od nasilja u porodici, pa postala žrtva sistema – VIDEO

Vratila sam se u rodni Leskovac da sinu obezbedim bolji život, a sačekao me je pakao. Noćima smo spavali na klupici pored keja, na kiši i na snegu, mokri do gole kože, pa se tako na pet ispod nule mokra odeća zaledi na nama. Nađem nekako stan, pa čim čuju da sam pobegla sa Kosova, izbace me napolje. Izgleda da će i sada biti tako. Opet ću na ulicu.

Ovo je samo deo životne ispovesti predesetdvogodišnje Svetalne Demirović i njenog četrnaestogodišnjeg sina Orhana, koji su pre pet meseci iz Gnjilana pobegli od nasilnika u porodici, pa utočište potražili u Srbiji, gde su postali nove žrtve – ovog puta sistema.

„Ja ne mogu da ostvarim ni jedno pravo, čak ni na jednokratnu pomoć, jer nemam prebivalište u Leskovcu, niti neko želi da mi ga obezbedi“, tvrdi Svetlana.

Kaže, kucala je na sva moguća vrata, od policije, preko Centra za socijalni rad, do Kancelarije za izbegla i raseljena lica, i svuda je bila ista priča – „pomoći za mene nema“.

„Moram da priznam da se najviše oko mene založila ta gospođa Žaklina, koja radi na poslovima sa izbeglicama u ’Osmospratnici’, ali smo naišli bukvalno na zid kada je trebalo da se moja dokumenta povuku iz Gnjilana. A ovde niko ne želi da me prijavi na stan. Moja majka je ovde u Leskovcu umrla, pre toga je prodala kuću. Ja ovde više nikoga nemam i doživela sam da sam u rodnom gradu beskućnik“, komentariše ova žena, pokazujući nam klupicu na veterničkom keju, na kojoj je sa sinom provodila noći.

Inače, ova žena je krajem septembra prošle godine pobegla sa detetom od svog muža nasilnika sa Kosova.

„Nakon što mu se moje dete okrenulo jedne noći i hteo je da ubije oca, odlučila sam da napustimo kuću“, priča Svetlana.

Nekako je došla do Vranja, a odatle, ne zna ni sama kako je završila u Užicu.

„Tamo su nas u policiji lepo primili, dali nam da jedemo, obukli su nas, pa po službenoj dužnosti nas smestili u sigurnu kuću u Novom Sadu. Tamo sam sa detetom provela dva meseca, i nisu mogli više da me zadrže. Onda počinje pakao. Spavali smo na autobuskoj stanici u Novom Sadu, Beogradu… Rešila sma da se vratim u rodni Leskovac. A onda sam doživela to da se ovde osećam najusamljenije“, zaključuje ona.

Sina, da bi završio školu, upisuje, zdravog i pravog, u Školu za osnovno i srednje obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju „11. oktobar“.

„Tako su mi rekli. Da mora tamo. Nema mesta, kažu, u drugim škoalma za njega. Ali obećali su mi da se strpim, pa će naredne godine da mu nađu neko mesto u Poljoprivrednoj, kada pođe u srednju“, navodi Svetlana.

Kada je pitamo ko joj je to rekao, ona ne zna da nam objasni. Bez odgovora na pomoć ostala je i u leskovačkom Centru za socijalni rad.

„Tamo su mi rekli da samo mogu da mi oduzmu dete i smeste ga u hraniteljsku porodicu. A ja im dete ne dam. Ja sam samo od njih tražila da mi obezbede smneštaj. Umesto toga, rekli mi da idem u Narodnu kuhinju. Tamo sam uzimala samo hleba, jer nisam imala ni činiju za ceo obrok, a kada sam tamo tražila, rekli su mi da nemaju. Živeli smo na hlebu i vodi“, priseća se ona.

Svetlanu život ni ranije nije mazio.

„Dete mi se udavilo kada je imalo četiri i po godine, na bazenu. Iz tog prvog braka imam još jednog sina koji je u zatvoru, a ćerka mi je udata u Aleksincu i ne želi da čuje za mene jer sam se preudala za čoveka druge vere.  Ja sam ga volela, i trpela 15 godina. Ali kada je đavo došao po svoje, morala sam da pobegnem“, dodaje.

Kako zaključuje, u potrazi za boljim životom, a sačekao je još teži.

„Čim sam se vratila u Leskovac, da ne grešim dušu, dali su mi tu neku pomoć od 11.000 dinara. Odmah sam našla stan pod kiriju i dala te pare. Gazda, čim je čuo da sam pobegla od Albanca muža sa Kosova, izbacio me je na ulicu. Sada preživljavam isto. Jedva sam skupila 80 evra, platila stan do 29-tog ovog meseca, već hoće gazdarica da me izbaci. Zašto, ne znam. Ne pravimo nikakv lom, čuvamo stvari.  Više ću da puknem i ne znam šta da radim. Da budem ponovo beskućnik i sa detetom da spavam na ulici, to ne mogu“, govori nam kroz suze ova žena.

Da bi ostvarila pravo na bilo kakvu pomoć, socijalno i dečiji dodatak, Svetlana i njen sin bi trebalo da imaju prijavljeno prebivalište u Leskovcu.

Za bilo kakvu pomoć ovoj ženi, ukoliko to želite, obratite se lično njoj na telefon 0612754359.

D.Marinković

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!