Komšije su ljudi sa kojima najpre podelite i dobro i zlo. Oni su tu kada vam zatreba šolja šećera, da zajedno navijate za omiljeni klub, pomoć oko automobila ili neko da pripazi na stan dok ste odsutni. Zato je prava sreća kada sa njima imate dobar odnos.
Ali nije uvek tako. O tome svedoče hiljade komšijskih sporova koji završe na sudovima, dok oni manje dramatični svakodnevno tinjaju iza ograda, preko terasa i duž međa. Retko prerastu u otvoreni sukob, ali zato često opstaju zahvaljujući inatu i tvrdoglavom ćutanju.
Možda prizor koji sam ugledala ispred jedne dvospratnice u leskovačkom naselju ima sasvim drugačije objašnjenje. Ipak, teško je odoleti utisku da se iza njega krije upravo neka od onih malih komšijskih priča koje svi prepoznajemo.
Travnjak ispred zgrade pokošen je samo do pola. Precizno. Gotovo geometrijski tačno. Baš onako kako su podeljeni i stanovi u zgradi.
Kao što prostor ispred objekta koriste svi stanari, tako je i zelena površina iza njega namenjena svima. Ne ulazeći u pitanje vlasništva i nadležnosti za održavanje, očigledno je da o travi brinu sami stanari.
Kada sam prvi put prošla pored zgrade, pomislila sam da posao jednostavno nije završen i da će kosač sutra ili prekosutra dovršiti ono što je započeo. Međutim, ista slikar dočekala me je i narednih dana. Jedna polovina uredno pokošena, druga netaknuta.
Tada je postalo jasno da to nije slučajno.
Možemo to nazvati „srpska posla“, možemo okriviti mentalitet, narav ili večitu potrebu da se istera pravda po sopstvenim pravilima. Ali meni će verovatno zauvek ostati nejasno kako inat može da bude jači od želje da prostor u kojem živimo bude lepši i prijatniji za sve.
Jer, korov ne zna ko je u pravu, a ko nije. Ne zna ko s kim govori, a ko godinama okreće glavu na stepeništu.
On samo buja.
A možda, ipak, iza ovog dopola pokošenog travnjaka zaista stoji neka sasvim druga priča.
Ako nije tako, onda je ova zelena površina postala mnogo više od travnjaka. Postala je granica koju nijedna kosačica ne može da pređe.
S. Stojiljković
