Nakon jučerašnjeg teksta o viber grupama „Trač…“ i elektronskom vršnjačkom nasilju koje se dešava u Leskovcu, psihijatar Tatjana Jovanović kaže da je, po saznanjima sa kojima raspolaže, ovaj pre svega sociološki fenomen, započeo je tokom 2019. godine u poznatoj leskovačkoj srednjoj školi, a doživeo ekspanziju tokom pandemije.
Kako komentariše za Stav.Life, pojavio se instagram profil, koji je imao više administratora, na kome su postovani sadržaji koji su u početku imali šaljiv i bezazlen smisao. Akteri izmišljenih postova,mogli su da traže od administratora da se post skine, a time su se brisali i repostovi, šerovani od strane ostalih konzumenata.
„Od banalnih šala do eksplicitnih narativa, došlo se veoma brzo. Novi fenomen, postao je virulentniji i od samog virusa Covida, pa su sve leskovačke srednje škole, imale ovakve profile. Ova pojava se potom prenela i na osnovne škole i konačno postala viralna.
Kako je do ovoga došlo? Baveći se svojim poslom,kako na početku karijere,tako i sada,mišljenja sam da deca nisu krivci.
Formiramo ih mi odrasli,njihovi roditelji, ali i mi odrasli koji kreiramo ambijent u kome žive i koje inspirišemo svojim primerima.
Ima puno razloga koji su ovome doprineli.
Godinama unazad, akteri naše priče, bili su redovni konzumenti vrlo popularne serije Gossip Girl ( Tračara ) u kojoj se nekoliko razmaženih i bogatih devojaka,spinovanjem i izmišljejem tračeva,bori za prevlast,dominaciju i moć.
U našoj tračari,pored specifičnih okolnosti vezanih za sam početak,istraživači ovakvih fenomena,potenciraju dva modela porodica,iz kojih dolaze deca,koja su pokretači ovakvih „projekata“.
To su deca iz porodica u kojima postoje slični modeli ponašanja sa komunikacijskim obrascima koji se karakterišu nasilničkom atmosferom – vredjanjem,omalovažavanjem,nepoštovanjem.U porodici gde je roditelj nekoristan autoritet,dete preplavljeno negativnim osećanjima,po izlasku iz kuće,dobija šansu da pruži otpor i dobije tako željenu moć,terorišući druge.
Drugi model je porodica u kojoj dete dobija surogate ljubavi , ili u savremenom žargonu – aksesoare ljubavi- skupu garderobu,najnoviji telefon i sl.,te sve naizgled deluje savršeno i čini se da dete raste u podsticajnoj sredini.Zapravo,nedostaje ono što je krucijalno – pažnja i usmerenost ka detetovoj ličnosti.Povredjivanjem i maltretiranjem drugih, dete dobija tako željenu pažnju i osećaj moći – vladanje nad drugima.
Kada se tiče šireg ambijenta,realiti programi, ali i globalni trendovi u svim sferama života, mobilni telefoni,društvene mreže, odsustvo empatije,konzumentska atmosfera,neosnovana ideja više vrednosti, generišu generacije mladih ljudi sa pomerenim sistemima vrednosti… Ako se malo dublhe zagrebe,vrlo često se dodje do saznanja da i roditelji imaju distorziran sistem vrednosti, a moralna i etička načela su im prilično diskutabilna i upitna.
Ova vrsta nasilja je kompleksna iz razloga jer pokušaj deteta da ne bude deo grupe, što je normalna potreba,jer je čovek socijalno biće,vodi ka socijalnom nasilju – sveukupnom izopštavanju i izolaciji, što uvodi žrtvu u mentalne probleme…
Najčešći promene u ponasanju su – izostajanje iz škole, uznemirenje,nesanica,dete je mentalno odsutno,oslabljenog apetita,plačljivo…
Problem je kompleksan ali nije nemoguće rešiti ga. Za početak, edukacija roditelja, osveštavanje pozadine,koja pokreće mehanizam nasilnog ponašanja jeste inicijalni korak…
Čuvena replika iz našeg domaćeg filma – Medicina nas uči, umerenost u svemu! -, kao i svako pravilo ima izuzetak. Budite krajnje neumereni u količini ljubavi i pažljivog ophodjenja sa svojom decom,konstruktivni u dijalogu sa njima i odvojte “ dovoljno vremena za svoju decu.
Višestruko će vam se sav uloženi trud vratiti! I pokušajte da pronadjete deo svoje odgovornosti i nesvesnog uticaja,na ono što vaše dete čini ili sa čim se bori. I mi smo hodali u adolescentskim cipelama,ali su one bile mnogo udobnije od ovih danas.
U svakom slučaju,iz svakog nasilnika i svake žrtve, stoji uplašeno i zbunjeno dete,kome treba pomoć. Ovi mladi ljudi često eksperimentišu sa alkoholom,kanabisom,sedativima,a sve u cilju samoizlečenja od mučne realnosti u kojoj su se našli.Stručna pomoć je neophodna u ovakvim slučajevima.Često i površne psihoterapijske strategije pomognu detetu da povrati svoje samopouzdanje i samopoštovanje“, govori za Stav psihijatar Tatjana Jovanović.
Ako stepropustili...
Otpustiti skolske psihologe. Cim se ne osecaju prozvanim da se oglase i pozovu na besplatne savete, tretmane svoje djake, decu. Gde su ta vrata na koje uplakano dete moze da pokuca u skoli? Kako se zove rame, ispruzena ruka utehe i podrske u skoli? Pa i sa roditeljima, gde je skolska inicijativa pedagoga da upute roditelje sta da rade sa decom?
Očigledno obaćanje doktorice niste najbolje razumeli, pa preporučujem da ga pročitate ponovo.
Školski psiholog i pedagog u školi imaju po 600-800-1200 učenika. Gotovo uvek im se niko od te dece i ne obrati. Roditelj ima jedno, dva, ređe više deteta koje je RODIO-STVORIO i viđa ih svakodnevno i MORA da zna da postoji problem. Shvatate li da škola nema nikakve veze što vi kao roditelji ne radite svoj posao?
Ne. Vi niste razemeli. RodItelj cesto pojma nema da dete nakon skolskog maltretmana zeli da skoci u reku. Prva pomoc je tada, za to dete u skoli. Nikada kod psihologa nismo nas 1000 jurnuli. Nego jdan po jedan, kako ko ima problem. Ali, nema vise tih psihologa. Potrazite ih ispod stola. Sakrili se. Da ih deca ne nadju. Svi. Ali, svi treba da se ukljuce. Ko je iskljucio roditelje? Ali, oni nisu strucna pomoc. Lepo je Tanjica sve vratila na roditelje. A ja, jos pametnije, vratio bih na sistem. Sto ona ne ukinee rijaliti? Sad je ona vlast. Sto ne popravi drzavu? Sto ne pomogne na delu ovoj deci? Da ih besplatno savetuje ali ne ovde, nama ne treba savet, nego u skoli. Da odrzi radionice za roditelje, za decu i za roditlje i za decu, NA KOJIMA CE UVEK BITI PRISUTNI SKOLSKI PSIHOLOG I PEDAGOG. Da j tako kako kazete i psiholozi i pedagozi ne bi radili u skolama. Zato ih otpustite.
Ma kako da ne… Ja osnovac-srednjoškolac ću da odem kod tamo neke nepoznate osobe i da se njoj žalim ili pitam za savet. Ne lupajte gluposti. Nas decu rođenu osamdesetih su roditelji učili da su roditelji najveći prijatelji i da niko deci ne može da misli bolje od njih samih. Da šta god postoji, problem, nedoumica, neka lepa vest… treba njima reći, pa ćemo zajedno sa njima da rešavamo to što treba. Znali smo da nismo sami, da su oni uvek tu za nas, i za dobro i za loše. U to vreme nismo ni znali da psiholog postoji i čemu služi, jer smo imali roditelje!
BRAVO !
Ne objavljuješ komentare? Nemam potrebe da ti se pravdam da il je moj komentar uvredljiv ili bezazlen, jer ti odlično znaš kakav je. Kao što me ne zanima razlog zašto ga nisi objavio. Kao što bolje od mene znaš da je i 4 Iks el Zavetnica tako počela.
Pre nego što ostavite svoj komentar, pogledajte pravila i uslove komentarisanja. Redakcija