Psihijatar i sudskopsihijatrijski veštak Tatjana Jovanović: Snimak nasilja nad decom u Leskovcu trebalo bi da podleže veštačenju, a sve u cilju dolaženja do istine

Slučaj majke iz Leskcva koja je optužena za brutalno nasilje nad decom, ponovo je pokrenulo priču o problemima sistemske zaštite dece, ali je i potresao srpsku javnost.

O konkretnom, ali i ostalim sličnim slučajevima, za Rešetku govori psihijatar i sudskopsihijatrijski veštak Tatjana Jovanović, koja ističe da Centar za socijalni rad u Leskovcu ima odličan tim stručnjaka, u prvom redu porodičnih terapeuta, psihologa, socijalnih radnika, ali nažalost, i puno iskustva u radu sa porodicama, gde su porodični odnosi teško poremećeni, a nasilje se često dešava

Snimak osobe iz Leskovca koja tuče decu uznemirio je javnost. S obzirom da se bavite sudskopsihijatrijskim veštačenjem, kako bi trebalo pred zakonom dalje da se odvija ovaj slučaj?

U svakom krivičnom postupku zakonski su regulisani svi koraci koji se preduzimaju, a što propisuje ZKP (Zakon o krivičnom postupku). Poštovanje proceduralnih koraka jeste uslov za validnost sudskog postupka, što je od posebne važnosti kod ovako delikatne i osetljive problematike, koja uz to pobuđuju i veliku medijsku pažnju. U konkretnom slučaju i Centar za socijalni rad i PU Leskovac – Odsek za nasilje u porodici postupili su blagovremeno i u skladu sa svojim nadležnostima, a sud, na osnovu procene rizika, ponavljanja situacije, donosi rešenje, upoznat sa svim relevantnim činjenicama koje u ovom trenutku mi, koji se ne bavimo pribavljanjem dokaznih radnji, ne znamo, i ne treba da znamo, o produžetku odnosno ukidanju mere.

Prema podacima Centra za socijalni rad broj porodica u kojima se dešava nasilje se uvećava. Polovina žrtava su direktno deca ili su svedoci nasilja nad nekim bliskim članom porodice. Deca najčešće ne mogu da razumeju kontekst nasilja. Kako podržati decu ili mlade da blagovremeno prijave nasilje ili zlostavljanje?

Centar za socijalni rad u Leskovcu ima odličan tim stručnjaka, u prvom redu porodičnih terapeuta, psihologa, socijalnih radnika i, nažalost, puno iskustva u radu sa porodicama, gde su porodični odnosi teško poremećeni, a nasilje se često dešava. Ono što jeste činjenica to je da je porodično nasilje relativno novo krivično delo, a naša kulturološka i tradicionalna shvatanja su daleko od nulte tolerancije na fizičko, a još manje psihičko, materijalno i ostale vrste nasilja. Čini se da se krilatica „batina je iz raja izašla“ i dalje često koristi u praksi, a nasilje tada postaje instrument u rukama fizički nadmoćnijih članova porodice i u funkciji je nametanja određenih pravila ponašanja, vaspitanju, ali i pražnjenju ličnih frustracija i nezadovoljstava u odnosu na okruženje, poput „izduvnog ventila“. Neretko se loši roditeljski odnosi prelivaju sa roditelja na decu, koja trpe različite vrste nasilja, jer roditelji nemaju kapacitete da prepoznaju suštinu svojih emocija ili je najlakše da prazne svoj bes, gnev i frustraciju na najosetljivije članove porodice impulsivno i bez imalo racionalnih rešenja. U tom smislu, u korekciji mentalnih sklopova i borbi sa predrasudama, što može ličiti na borbu sa vetrenjačama, edukacija o nenasilnoj komunikaciji i ponašanju trebalo bi da počinje još u predškolskom uzrastu kroz obrazovno vaspitni sistem, ali svakako i putem mas-medija u prigodnim za opštu populaciju medijskim formatima i angažovanjem javnih ličnosti koji u narodu uživaju popularnost i autoritet da obrade i ove teme. Osnaživanje potencijalnih žrtvi i dostupnost lica koja mogu inicirati pokretanje sudskih postupaka jesu trajna rešenja, koja bitno mogu popraviti situaciju. Zakonska obaveza, ne samo Centra za socijalni rad, već i drugih institucija (predškolske ustanove, škole, institucija izabranog lekara), ukoliko postoje indicije da se nasilje desilo, imaju obavezu njegovog prijavljivanja. Iskustva psihijatrijske prakse, međutim, govore da, kada je nasilnik osoba sa mentalnim smetnjama (alkoholizam, narkomanija, mentalna bolest), ostali članovi porodice izbegavaju da prijave nasilje ili povlače tužbe, što je loša opcija. Na ovaj način nasilnik, čije nasilje se rukovodi najčešće bolesnim motivima, ne dobije šansu da se leči primenom zaštitne mere medicinskog karaktera, gde sud propisuje obavezu lečenja.

Iz konkretog snimka koji je otac dece dostavio javnosti, da li može da se pretpostavi ili zaključi kakve posledice ili traume ovakav vid nasilja može ostaviti po njih?

Kada se tiče donošenja suda o traumatizaciji, u ovom i ostalim slučajevima nasilja, pristup je vrlo temeljan i odnosi se na sudsko veštačenje, koje sprovode veštaci medicinske struke iz užih medicinskih oblasti – psihijatrije, psihologije, socijalne zaštite, timskim sagledavanjem i davanjem jedinstvenog nalaza i mišljenja o vrsti i težini traumatizovanosti. Tim veštaka takođe može dati i preporuke o daljem postupanju sa traumatizovanima, ali isključivo po naredbi suda, u kojoj se nalaze i sva pitanja o kojima se veštaci moraju izjasniti. Instrumenti za procenu i davanje nalaza i mišljenja su, osim kliničkog pregleda, psihološko testiranje, socijalna anamneza, raspoloživa medicinska dokumentacija. U kom će se smeru razvijati njihovo mentalno zdravlje bitan je intenzitet traume, ali i buduća psihosocijalna podrška od strane emocionalno bliskih članova porodice, a nažalost ponekad i uključivanja stručnih lica (dečiji psihijatar, psiholog, pedagog).

POVEZANO:

Potresni snimak majke iz Leskovca kako krvnički tuče svoju decu sporan pred sudom? Osumnjičena tvrdi da je lažan, otac traži psihijatrijsko veštačenje – VIDEO

Od početka godine kroz leskovačku Sigurnu kuću prošlo 18-oro dece koja su bila žrtve nasilja u porodici

Potresna ispovest Leskovčanke: Odrastala sam kao ova dečica koju majka tuče, zbog trauma krenula stranputicom, spasio me je muž, koji je divno biće…

Ukoliko se utvrdi da je nasilnik jedan od roditelja, ili možda oba roditelja, da li postoji način za rešavanje problema na najbezbolniji način, a da to ne podrazumeva otuđenje dece i smeštaj istih u hraniteljsku porodicu?

Centar za socijalni rad predlaže, a sud izdaje rešenja o podobnosti roditelja, ali i ostalih članova porodice. Kada se iscrpe porodični resursi ili praktično nisu ni postojali, što se dešava u praksi (bolest ili smrt roditelja, apstinencija od roditeljstva iz materijalnih ili drugih razloga), pristupa se smeštaju u hraniteljsku porodicu, koja se, od strane Centra za socijalni rad, nadzire i pruža joj se stručna pomoć u smeštaju i nezi dece na hraniteljstvu, što je svakako za pojedine i jedini izbor, ali svakako ne otuđujući. Naime, čest je slučaj da deca iz hraniteljskih porodica u odrastanju i osamostaljivanju i dalje održavaju čvrste emocionalne veze sa svojim hraniteljima, koje su po neki put jače i od rođačkih. Obzirom da je u konkretnom slučaju sudski proces tek na početku, sve vrste insinuacija ne bi bile korektne. Ono što je svakako najbitnije, to je da se ovim slučajem sada treba baviti isključivo sud, posebno u cilju izbegavanja dalje stigmatizacije dece, kao i same porodice, u kojoj su, što se jasno može zaključiti, supružnici teško poremetili svoje odnose i oba aktera su preplavljena negativnim afektima, što ih ometa u sagledavanju očigledne istine da njihova deca trpe i shodno svom uzrastu verovatno su zbunjena i preplašena, jer ne razumeju kontekst cele situacije. U ovom uzrastu deca često doživljaj krivice za disharmoniju u porodici pripisuju sebi, što stvara snažan osećaj krivice, potištenosti, agresivne ispade… O svemu ovome treba da se vodi mnogo računa.

U konkretnom slučaju o kojem smo pisali, optužena majka za nasilje nad decom se brani da prikazani snimak nije validan, te njeni branioci traže izuzeće istog iz dokaznog materijala.

U svakom istražnom postupku, tokom sprovođenja dokaznih radnji, materijalni dokazi poput snimaka, SMS poruka, telefonskih razgovora, podležu veštačenju, a sve u cilju validnosti navedenih dokaza. Ovo nije izuzetak, već pravilo, a sve u cilju dolaženja do istine.