Za to što nam deca diluju drogu po leskovačkim ulicama smo krivi svi, počev od zakonodavca, preko ljudi u tužilaštvu, u policiji, do nas sudija i vas kao novinara, do mene kao čoveka. Svi mi – svi smo krivi.
Ovako je sudija Višeg suda u Leskovcu u novom Rešetanju prokomentarisao skorašnju izjavu predsednika Višeg suda u Leskovcu Nebojše Stojičića da se priroda maloletnične delikvencije drastično promenila u poslednjih par godina, a drastično se povećao broj dece koja se bavi prodajom droge.
“Pozdravljam izjavu predsednika suda. Konačno je došlo vreme da neko na takvom mestu kaže istinu. Maloletnici, delikvencija, mi, profit, dileri… Sve je to povezano. Represija tu ne pomaže. Kazna, manje – više. Samo preventiva može da da određene rezultate. Takođe mislim da bi kazne za neka krivična dela morale biti jako strože”, kazao je Stojičić.
Povod njegovog gostovanja u Rešetanju bio je to što je kao sudija, a nekada i v.f. dužnosti predsednika višeg suda u Leskovcu, objavio svoj roman prvenac „OsMeh/ Rapsodija (razgovor u dvoje)“ .
Od sredine nedelje knjiga se našla u prodaji u knjižari ‘Stošić’, a sav prihod od nje će ići bolesnoj deci, u humanitarne svrhe.
Iskoristili smo nejgovu želju da posle višegodišnjeg “ćutanja” ponovo stane pred kamere kako bi porazgovarali na više tema. Šta zapravo misli o sistemu, da li smo se nešto naučili kroz istoriju na sopstvenim greškama, ali i zašto smatra da nam duhovi naših predaka ne dozvoljavaju da trg u Leskovcu bude završen, pogledajte u ovonedeljnoj emisiji:
Odsustvo roditeljske pažnje, i ljubavi,jeste najveća krivica, koja vodi decu put poroka i pošasti, kakva je droga.
Samo što su se na odnosu, na lude devedesete, 1993.godine, granice pomerile na dole, pa i deca trguju „robom“ na ulici, a zakon prema maloletnicima je suviše blag, čini mi se, što se tiče poroka kakva je droga.
Te 1993.godine, u svojoj 21.godini sam imao pregršt trave, i tableta:Artane.
Imao sam i za sebe i za druge.
Samo sam preterao sa mešanjem,pa zapao u akutnu psihozu i završio na lečenju.
…
Moj autobiografski roman sa elementima fikcije: Dnevnik pete zime, se bavi padom i usponom narkomana, Žarka, koji se čak i ženi Portugalkom na neko vreme, ali se vraća u rodni kraj, okolinu Leskovca, tačnije Stopanje.
Dušane, veoma je hrabro od Tebe što si progovorio javno kroz roman, a, vidim, da se ne ustežeš ni od diskusije o drogama i to pod svojim imenom. Ja sam devedesetih bio osnovac, ali sam kasnije imao priliku da se upoznam sa marihuanom, sa tzv „težim“ drogama. Upravo zbog ove reči pod navodnicima pišem ovaj komentar. Po meni ne postoje teže i lakše droge, sve droge su teške, pa čak i bensedin zahteva odvikavanje posle duže upotrebe. Kanabis ne izaziva fizičku, a ni jaču psihičku krizu, ali je TEŠKA droga upravo zbog toga što se Tebi desilo. Ja znam nekoliko slučaja, nekoliko momaka iz moje generacije koji su imali veoma nezgodne psihoze. Jedan od njih je, doduše kraće vreme, ali je ipak završio na psihijatriji, gde su ga nekako vratili, da kažem u – libelu.
Godinama već, možda i decenijama, javne ličnosti potpisuju razne peticije o legalizovanju kanabisa. Tu su Bajaga, poneki političar, neki glumci…Mnogi se čude, zašto se protivim legalizaciji marihuane. Jesam protiv sam, ali se zato zalažem DEKRIMINALIZACIJU marihuane. Nije pošteno, nije pravedno da država dečaku, tinejdžeru, upropasti ceo život robijom zbog tri džointa, dok se heroin i kokain, od kojih se gubi život, skoro pa nesmetano diluje, ima ga svuda. Daleko je od pravde i kada uhapse čoveka, koji boluje od raka, zbog ulja od kanabisa. Takvom čoveku daju morfijum, ali zbog ulja od kanabisa krivično odgovara.
Od marihuane se ne gubi život, nikoga nije do sada ubila, ali psihoza i drugi poremećaji koje MOŽE (ali i ne mora) da izazove marihuana može. Marihuana -da, i za lečenje ljudi koji boluju od teških bolesti.
Ne znam da li sam u pravu, možda 2% osoba koje redovno puše marihuanu dožive neki psihički poremećaj, možda 0,02%…Ali ipak treba biti na oprezu.
Ako ti ne prija, i primetiš da ludiš, prekidaj odmah!
Nikada ne pišem komentare, ali sam sada osećao obavezu da reagujem.
Pozdrav za sve moje sugrađane.
Dovoljno je pročitati knjigu :Mi djeca s kolodvora Zoo, gde deca, devojčice, od po 12.godina, padaju predozirani od špriceva, sa heroinom, u klozetima.
Ako je takva bila, jedna industrijska zemlja kakva je bila Nemačka s kraja 70-ih,prošlog veka, šta onda da očekujemo ako uzmemo kao imperativ sve vrednosti sa Zapada, i žurimo i grabimo, u potrošačkom duhu, cach and carry“(plati pa nosi) zaboravljajući pri tom na pažnju i ljubav prema deci, jesmo li na pravom putu, kako to političari provlače tu frazu.
I gde je čuvena knjižara Stošić.
Znamo da nije gde je bila nekad, u Salonu knjiga… Pa posle ispred, nekadašnjeg Minjona.
Sad tu prodaju maske za telefone.
Još ovo, odgledah video, i ovakva jedna nadsuštvena kritika, ili recenzija mladog književnog kritičara Luke Stojanovića, bi mi dobrodošla za bilo koji od mojih književnih dela. Hvala!