Sve dok im ćutimo, ima da pi*aju po nama

Na ulaznim vratima jedne stambene zgrade objavljeni su lični podaci stanara, jedinstveni matični brojevi i identifikacioni brojevi njiihovih ličnih karata, bez da su oni za to bilo kome dali saglasnost, niti znaju ko je ovaj spisak objavio.

Ti isti stanari zaprepašćeni. Neko je zloupotrebio njihove podatke i okačio na ulaz u zgradu, da budu lako dostupni svima na uvid.

Kasnije saznaju da je objavljeni spisak napravljen još pre dve godine kada su se složoli da jedan od mobilnih operatera u njihovoj zgradi uvede optičke kablove. Taj operater  je krenuo sa poslom pre nekoliko dana, a stanari su se pobunili jer su saznali da će njihova zgrada biti “razvodnik” sa koje će optički kablovi biti nastavljani na druge stambene objekte u komšiluku. Tvrde, sa tim se nisu složili.

Dan kasnije se na ulaznim vratima pojavljuje spisak tih ljudi, sa njihovim ličnim podacima, a oni se obaveštavaju da su za tako nešto navodno dali pristanak, iako nisu.

Telefon mi se usijao nakon 10 sati uveče. Najverovatnije je spisak objavljen nekolikos ati pre toga.

Pitaju me ljudi šta da rade, kome da prijave zloupotrebu njihovih ličnih podataka, te da li sam zainteresovan da pišem o tome.

Objašnjavam im da pravo na zaštitu ličnih podataka i privatnost jeste jedno od osnovnih ljudskih prava, te da ukoliko podaci o ličnosti nisu obrađeni  samo za svrhu propisanu Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, br. 97/2008, 104/2009 – dr. zakon, 68/2012 – odluka US i 107/2012) i da se mogu žaliti nadležnoj inspekciji, ukoliko smatraju da su njihovi podaci zloupotrebljeni, pa čak i javno objavljeni bez njihove saglasnosti.

“Ako je reč o nedozvoljenoj obradi, prijava se može podneti i kancelariji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka koji će preko svojih ovlašćenih lica izvršiti nadzor”, objašnjavam.

“Ajde brate da pišeš”, kaže mi prvi stanar.

“Hoću, naravno, ali potrebna ,mi je vaša izjava”, kažem ja njima.

“Ja ću da ti dam, ali da ne pominješ moje ime. Znaš kakva je situacija, ne želim probleme”, komentariše prvi stanar.

“Znaš, brate, ja ne mogu da ti kažem ništa, radim u državnoj službi, nadam se me razumeš”, dodaje drugi stanar.

Dajem im rok da razmisle do ujutru da li žele da govore javno oo svom problemu, ili ne.

“Ukoliko ne želite javno da ukažete na problem, meni kao novinaru su ruke vezane. Nema teksta”, objašnjavam im ja.

Posle pet minuta mi stiže SMS poruka od prvog stanara:

“Brate, okrenuli su mi leđa… Niko neće da posvedoči, da javno potvrdi priču. Ne moraš da se trudiš. Izvini i hvala u svakom slučaju”.

Zove me malo kasnije i ogorčeno komentariše:

“Brate, kada smo postali tolike pi*ke od ljudi da za ovo ne smemo da se pobunimo, onda treba da im dozvolimo da nam ugrade i kamere u stanovima, pa da nas slikaju kako se*remo i to objave na bilbordu u centru grada”.

Kažem mu da se slažem sa njim.

“Sve dok im ćutimo ima da pi*aju po nama. Tako i treba”, zaključuje.

A ja sležem ramenima i nisam nešto iznenađen postupkom ovih Leskovčana. Tačnije sa principom “ćuti, može i gore”, susrećemos e na terenu skoro svakodnevno.

Prisećam se slučaja iz 2017. godine kada je u jednoj leskovačkoj prodavnici brze hrane gazda pretukao jednu radnicu a ostale izvređao pod izgovorom da mu prodaja jako loše ide. Kada sam zamolio tu radnicu i njene kolege da stanu pred kameru i ispričaju šta se desilo, kazali su mi da ne žele da o tome govore javno niti da ga prijave za mobing jer ih redovno plaća.

Još tada sam prestao da se pitam da li su najveći protivnici slobode zapravo srećni robovi, da li smo došli do tolikog samosvesnog degradiranja.

Jer u našem društvu živi znatan broj ljudi zadojen idejom „ćuti i trpi“.

I tako oni od detinjstva, ne bune se, ne čuje im se ni glasa: kad je loše, tako je jer mora da bude ili „daće Bog“, koji god da im je mio, „Bog sve vidi, on će da sudi“.

Daleko sam ja od bilo kakve vere, ali ne uznemiravam „verujuće“ odvraćajući ih od njihovih ideja. Samo, ljudi, imamo pravo na sopstvenu misao, odobrio nam neko to pravo ili ne. Za to i ne čekamo odobrenje. Jednostavno – mislimo. Ili, možda, sve manje MISLIMO?

Mene daleko više brine onaj procenat ljudi bez stava.

Takvi se rado zavlače u najmračnije sluzave tunele prateći miris stava koji mu se u tom trenutku učini najplodonosnijim, uhvati se za njega i tu parazitira sve dok mu drugi ne zamiriše.

Zaraze tako sve oko sebe i gde smo?

Najverovatnije popi*ani.

Barem se ja od sinoć tako osećam, iako niko moje lične podatke nije oglasio javno.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!