Daleko je Sunce ili je spor put Srbije ka suncu?

Iako Srbija raspolaže značajnim solarnim potencijalom, od procene solarnog potencijala do izgradnje elektrane i dalje je spor i pun prepreka – posebno za građane koji žive u zgradama. Dok individualna domaćinstva postepeno uvode panele na svoje krovove, stambene zajednice ostaju gotovo nevidljive u procesu energetske tranzicije.

Naučna istraživanja potvrđuju da jug zemlje ima izuzetne uslove za proizvodnju električne energije iz sunca, ali nedostatak institucionalne podrške, administrativne barijere i neusklađenost zakona čine da potencijal ostaje neiskorišćen.

Stručnjaci i istraživači – dr Dejan Doljak, dr Ilija Batas Bjelić i Vladan Šćekić – saglasni su da je ključ u jasnim pravilima, pravednoj raspodeli i većem uključivanju građana, kako bi solarna energija postala dostupna svima, a ne privilegija pojedinaca.

Stanari zgrada – nevidljivi u energetskoj tranziciji?

Dok se broj individualnih domaćinstava koja proizvode sopstvenu struju polako povećava, situacija kada su u pitanju stanari zgrada ostaje gotovo nepromenjena. „U Srbiji danas imamo oko 3.500 domaćinstava koja su postala kupci-proizvođači, ali samo pet stambenih zajednica je uspelo da ostvari isti status,“ upozorava Vladan Šćekić.

Ova disproporcija, prema njegovim rečima, nije slučajna – već je rezultat sistemske diskriminacije stambenih zajednica. Ključni problem je što one nemaju mogućnost direktne potrošnje solarno proizvedene električne energije.

„Građanin koji živi u porodičnoj kući može da koristi energiju direktno – kad sija sunce, uključi uređaje, i troši tu struju po ceni od 0 dinara po kilovat-satu. Ta potrošnja se ne evidentira na računu. Međutim, u stambenim zajednicama, cela količina proizvedene energije mora najpre da uđe u elektrodistributivnu mrežu, da bi potom bila prepoznata kao višak koji se koristi kasnije – uz dodatna opterećenja“, objašnjava Šćekić.

Na tu energiju se, kako kaže, dodaju mrežarina, akciza i PDV, pa konačna cena iznosi oko 5 dinara po kilovat-satu. Iako ta cena ostaje ista u svim zonama potrošnje, potrošnja u stanovima je znatno manja nego u kućama, pa investicija u solarne panele postaje znatno manje isplativa.

„Povraćaj investicije kod porodičnih kuća je između 5 i 7 godina. Kod stambenih zajednica ta računica još uvek nije jasna – procene idu i do 20 godina, što odvraća potencijalne investitore“, navodi Šćekić.

Ipak, on smatra da bi se slika brzo promenila kada bi se omogućila direktna potrošnja energije u okviru zgrada. „To bi bilo dovoljno da motiviše tzv. rane usvojioce – ljude koji su spremni da prvi isprobaju novi sistem. Mnogi bi tada razmislili o ulaganju i stvarnoj uštedi“, dodaje on.

Šćekić objašnjava i da su modeli organizovanja u stambenim zajednicama zapravo vrlo fleksibilni. Paneli mogu biti zajednički, investicija može dolaziti od više stanara, energija može biti podeljena na različite načine – sve dok postoji saglasnost zajednice.

„Jedan stanar može biti investitor i koristiti proizvedenu energiju samo za svoj stan, ili deo može davati zajednici za zajedničke potrebe. Teoretski, višak energije mogao bi se i donirati – ali takva mogućnost ne postoji u našem zakonodavstvu“, kaže Šćekić.

Osnovni problem, tvrdi on, jeste što još uvek ne postoji jasno definisan mehanizam pravedne raspodele električne energije u okviru zgrada. Bez te pravne osnove, sve opcije udruživanja građana, zajedničkog investiranja i deljenja koristi ostaju u sivoj zoni.

„Raspodela energije je ključ. Dok to pitanje ne bude precizno uređeno, potencijal stambenih zajednica će ostati zaključan – i energetska tranzicija će za većinu građana ostati samo apstraktan pojam“, zaključuje Šćekić.

Nauka bez odjeka: Solarne mape ostaju neiskorišćene

Iako se solarni potencijal juga Srbije godinama unazad naučno dokumentuje i prikazuje kroz precizne interaktivne mape i analize, praksa na terenu pokazuje zabrinjavajući izostanak institucionalne reakcije. Profesori Dejan Doljak i Ilija Batas Bjelić, istraživači koji stoje iza projekta Mapiranje solarnih potencijala Srbije, navode da, uprkos značajnim rezultatima, nema konkretne saradnje sa lokalnim samoupravama ili državnim institucijama.

„Nažalost, nismo imali priliku da sarađujemo sa lokalnim samoupravama na analizi prostorne pogodnosti za izgradnju solarnih elektrana, iako je nastavak projekta bio planiran. Da bi se to desilo, neophodno je veće interesovanje donosilaca odluka, kako za energetski napredak, tako i za opšte društvene koristi koje iz toga proizlaze“, ističu sagovornici.

Ono što dodatno zabrinjava jeste nesklad između dostupnih naučnih saznanja i praktične primene u energetskoj politici, posebno kada je reč o lokalnom planiranju i strateškim dokumentima.

„Potrebna je veća transparentnost lokalnih vlasti i spremnost da se naučna istraživanja uključe u planerske i razvojne tokove. Takođe, državne institucije poput Republičkog geodetskog zavoda, RHMZ-a i drugih moraju postati aktivni partneri u procesu mapiranja nacionalnih resursa“, navode.

Kao ilustrativan primer, navode Grad Vranje, koji je profesor Dejan Doljak detaljno analizirao u svojoj doktorskoj disertaciji. U prostornom planu ovog grada, koji je objavljen 2018. godine, precizno su definisane katastarske parcele namenjene za razvoj solarnih elektrana. Postoje i planovi detaljne regulacije, među kojima se ističe lokacija Donje Žapsko.

„Uprkos planovima i najavama, prema dostupnim podacima, na teritoriji Grada Vranja još uvek nije izgrađena nijedna solarna elektrana na zemlji“, napominju profesori.

Još zanimljiviji je podatak do kog su došli u svom istraživanju – krovni solarni potencijal urbanog dela Vranja procenjen je na oko 49 GWh godišnje, što je približno jednako ukupnoj godišnjoj proizvodnji električne energije iz solarnih elektrana u celoj Srbiji u 2023. godini.

Solarne elektrane u Srbiji: Građani hoće, sistem (još) ne prati

Iako su administrativne procedure za postavljanje solarnih elektrana za domaćinstva u Srbiji znatno pojednostavljene u odnosu na prethodne godine, praksa pokazuje da put do energetske nezavisnosti i dalje ima mnoge prepreke – od lokalne birokratije do neusklađenih zakonskih rešenja.

„U svim distributivnim područjima procedura sada funkcioniše relativno ujednačeno, ali najveći problemi i dalje postoje u distributivnom području Kraljevo, koje je ogromno, a nedovoljno kadrovski popunjeno. Tamo dolazi do značajnih kašnjenja i zastoja“, objašnjava Vladan Šćekić, energetski ekspert.

Među ključnim problemima je i ograničenje u raspodeli proizvedene električne energije. „Na primer, ako imate solarnu elektranu na vikendici, trenutno nije moguće koristiti višak proizvedene struje u stanu u gradu. To bi bio jedan od najlogičnijih scenarija, ali tehnička ograničenja i institucionalni strah od destabilizacije sistema to i dalje onemogućavaju“, kaže Šćekić.

Koliko struje trošite – toliko solarnih panela vam treba

Građani koji postavljaju solarne panele najčešće to rade za sopstvene potrebe, a veličina elektrane se određuje prema godišnjoj potrošnji, a ne prema broju članova domaćinstva ili kvadraturi objekta. „Leti su dani duži pa se proizvodi više, zimi manje, ali se proizvodnja meri na godišnjem nivou – to je osnov za dimenzionisanje sistema“, pojašnjava on.

Dodatni problemi javljaju se u ruralnim krajevima, gde je priključivanje otežano – ne samo zbog nedostatka kadra, već i zbog male potrošnje u okolini, što dovodi do gubitaka na mreži i odbijanja priključenja. Tu je i pitanje baterijskih sistema – iako ih zakon dozvoljava, elektrodistribucije ih neretko odbijaju.

„Uredba omogućava korišćenje baterija za skladištenje viška struje, ali u praksi predstavnici (radnici) često ne dozvoljavaju priključenje takvih sistema. Višak struje bi najpre trebalo da ide u bateriju, a tek onda u mrežu. Umesto toga, mnogi se suočavaju sa odbijenicama“, kaže Šćekić.

Subvencije postoje – ali ih prati niz paradoksa

Solarne elektrane se nalaze među deset mera koje se subvencionišu kroz aktuelni program energetske efikasnosti u saradnji sa Svetskom bankom. Ministarstvo energetike obezbeđuje do 50% sredstava, a preostalih 50% dolazi iz budžeta lokalnih samouprava koje konkurišu.

Međutim, kako objašnjava Šćekić, sama realizacija tog programa nailazi na niz problema. „Ne postoje izdvojene subvencije samo za solarne elektrane. Osim toga, često se dešava da firme koje konkurišu kao izvođači značajno podignu cene kada znaju da su u pitanju subvencije. Tako građani zapravo ponekad prođu jeftinije ako sami finansiraju čitav projekat bez državne pomoći“, objašnjava.

Jedna od predloženih mera koju zagovara jeste uvođenje mogućnosti da građani biraju firmu sa tržišta, umesto da budu ograničeni samo na one koje su prošle konkurs. Takođe, predlaže povraćaj PDV-a na opremu i izgradnju solarnih sistema – što bi mogla biti podsticajna fiskalna mera za sve one koji ne mogu ili ne žele da učestvuju u postojećem modelu subvencija.

„Imamo već mehanizme za povraćaj PDV-a – kod kupovine prvog stana i bebi opreme. Ne vidim razlog zašto isti princip ne bi mogao da se primeni i ovde“, smatra Šćekić.

Program subvencija traje još nekoliko godina, ali šta će biti nakon toga, ostaje neizvesno. „Ako se očekuje da građani ulože u energetsku tranziciju, onda država mora da pokaže jasnu nameru da u toj priči bude istinski partner. Ne samo deklarativno, već kroz konkretne i pravedne mehanizme“, zaključuje on.

Prostor kao resurs: Solarne elektrane moraju poštovati ekološke i lokalne granice

Dok se solarna energija sve češće promoviše kao održivo rešenje za energetsku budućnost Srbije, stručnjaci upozoravaju da se prilikom postavljanja solarnih elektrana ne sme zanemariti širi prostorni i društveni kontekst. Dr Ilija Batas Bjelić, naučni saradnik Instituta tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti, i dr Dejan Doljak, naučni saradnik Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU, ističu da nepromišljeno širenje solarnih postrojenja može dovesti do konflikta sa poljoprivrednim zemljištem, narušavanja ekoloških koridora i ugrožavanja lokalnih zajednica.

„Planiranje razmeštaja solarnih elektrana mora uzeti u obzir niz faktora – od biodiverziteta i ekoloških staništa, do zaštite prirodnih i kulturnih dobara i interesa lokalnog stanovništva“, upozoravaju sagovornici. Napominju da prostor, iako se često podrazumeva kao neograničen, u kontekstu solarnih elektrana postaje „uslovno neobnovljiv resurs“ koji mora biti pažljivo i odgovorno korišćen.

Uloga prostornog planiranja u ovom procesu je presudna. Kroz mehanizme poput strateške procene uticaja na životnu sredinu, pribavljanja mišljenja i uslova nadležnih institucija, kao i kroz javne uvide u prostorne i urbanističke planove, nastoji se uskladiti interes svih aktera i očuvati javni interes.

Zakonodavni okvir u Srbiji već predviđa određena ograničenja. Na primer, Zakon o poljoprivrednom zemljištu i prateće uredbe definišu koje parcele u državnoj svojini mogu biti prenamenjene za solarne elektrane. Takođe, Uredba o ekološkoj mreži i Zakon o zaštiti prirode jasno zabranjuju promenu namene livada, pašnjaka i drugih prirodnih površina, dok u režimima zaštite II i III stepena postoje ograničenja za kapacitet elektrana – do 50 kW, odnosno 100 kW.

„U skladu sa važećim zakonima, ne treba očekivati gradnju solarnih elektrana na površinama koje se trenutno koriste za poljoprivredu“, zaključuju dr Batas Bjelić i dr Doljak, naglašavajući da je odgovorno prostorno planiranje ključno za očuvanje ravnoteže između energetske tranzicije i održivog razvoja.