Pekare su sastavni deo tradicije Balkana ali onih pravih, sa zamagljenim izlozima i mirisom peciva koji dopire iz ugrejanih peći, je svakim danom sve manje, što pokazuju između ostalih, i podaci Infostuda.
Na blogu ovog sajta piše da većina nas, usled ubrzanog tempa života, nije ni primetila kako se u našoj omiljenoj pekari iz kraja, ukus peciva pomalo promenio, a kako se buregdžiji sa kojim smo sa toliko strasti pričali o sportu, odmor nekako produžio.
Na žalost, nije u pitanju odmor, već tužna činjenica da su pekare u Srbiji ubrzano promenile svoju svrhu i čar i da se umesto majstora za burek i peciva, danas zapošljavaju operateri na mašinama čiji je posao da u peć ubace zamrznuti proizvod, a iz nje izvade onaj spreman za prodaju.
Od početka godine do 1. septembra poslodavci su objavili putem pomenutog sajta ukupno 94 oglasa za pekara. Takođe, najmanja plata za pekara, u tom periodu, iznosila je 35.000 dinara, a najveća 120.000, koju je u oglasu navela jedna beogradska pekara na Zvezdari.
“Početkom osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu je bilo 27 malih pekara, a danas mislim da ih nema više od deset. Otvaraju se pitare, sendvičare, poslastičarnice, sve osim pravih pekara. Ugašena je tradicija samostalnih pekarskih zanatskih radnji, a je trend da se prilikom odlaska u velike trgovinske lance kupuju pekarski proizvodi, koji su daleko od onog kvaliteta kakav je nekada bio. Oni prodaju zamrznute ili poluzamrznute proizvode, dok mi koji se godinama bavimo ovim poslom sve pravimo ručno. To je ogromna i vrlo bitna razlika”, kaže u razgovoru za sajt Poslovi Infostud Zoran Grubanoski, jedan od osnivača Unije pekara Srbije, koji dodaje da zanatlije jednostavno ne mogu da se takmiče sa velikim lancima kod kojih je sve automatizovano.
Priča o opstanku pekarskog zanata zvuči još surovije kada pitate Dragišu Filipovića, koji je nakon više od 60 godina primoran da zatvori porodičnu pekaru.
“Naša pekara ‘Kuvani đevrek’ osnovana je 1959. godine, posao sam od oca preuzeo 1986. godine i 30. septembar nam je poslednji radni dan. Imao sam ideju da radimo još godinu dana, ali ne vredi. Ovo više ne može da se izdrži, jer nema isplative računice. Pekarstvo je bivši posao i zato sam odlučio da zatvorim radnju i izdam lokal”, kaže Filipović.
Pored visokih cena dažbina i sirovina, pekari se suočavaju i sa ogromnim deficitom radne snage.
“Na sve to, moram da kažem kako uopšte nije lako pronaći prodavce u pekari, a manjak je i pravih buregdžija, koji mogu da zarade do 1.000 evra, ponegde i više od toga. Međutim, njih je toliko malo, da se često događa kako nekoliko pekara ima istog majstora za burek. Ali, to je veoma težak i naporan posao koji ne može svako da radi”, naglašava Filipović.
