U Beogradu najviše volim gradski prevoz. Ne ovaj besplatan i bez reda vožnje. Taksista, koju godinu pred penzijom.
Minut, nakon što sam ušla u taksi, izgovara:
– Ovi mladi su mi probudili nadu!
Narednih petnaest minuta, slušam obrazovanog i elokventnog čoveka.
Sedam u „Kanis“. I opet čujem najglasniju tišinu.
Utorak je, 31. decembar. Studentski trg. U 23:52, umukle su pištaljke i trube. Utihli glasovi i skandiranja. I satovi su stali.
Lica naše dece, odlučna i dostojanstvena. Lica onih koji deci čuvaju leđa, odlučna da ih sačuvaju.
Trg republike i Studentski trg. Trgovi komšije. Na prvom je pesma. Na drugom tišina.
Znaš li, koliko je glasna tišina, dok su unaokolo salve vartometa i peva Haris?
To je onaj što podržava studente. On je pevao. Oni su ćutali. Ćutali i zaustavili vreme. Najglasnija tišina koju sam čula u životu.
Srca svih prisutnih, u istom ritmu. Da ne remete tišinu. Srećna nova koja nije došla.
Satovi su stali. Ostali smo u staroj. I to ne jednoj. Nakupio ih se broj. Nova nam godina, svakako nije.
Deca znaju zašto i glasno nam govore. Ćutanjem ili bukom, svejedno je. Govore sve ono što mi rekli nismo.
Deco, srećan vam novi početak. Najglasnijom tišinom ste ga obeležili. A sad je vreme za buku.
Hvala taksisti. Hvala, čoveče, za nadu koju nesebično deliš.
Ako stepropustili...
Bravo, Gospodjo (ili Gospodjice) Zivkovic…covece! Sto bi cika Bob rekao, „Every little thing is gonna be alright“! Bravo za nase studente!