Beograd mu je odao priznanje ulicom koja nosi njegovo ime. Svetska košarka uvrstila ga je među besmrtnike u FIBA Kući slavnih. Na najvećim evropskim i svetskim utakmicama bio je autoritet čija se odluka nije dovodila u pitanje. Ipak, malo ko u Leskovcu zna da je jedan od najboljih košarkaških sudija koje je Evropa ikada imala, rođen upravo u ovom gradu. Ovo je priča o Obradu „Boci“ Beloševiću, ali i o nasleđu koje je ostavio sinu Iliji, jednom od najcenjenijih evropskih arbitara današnjice.
Koreni koji se ne zaboravljaju
Iako je najveći deo života proveo u Beogradu, Obrad Belošević nikada nije zaboravio grad u kojem je rođen. Leskovac nije bio samo mesto upisano u njegovoj biografiji, već deo porodičnog identiteta koji se prenosio s kolena na koleno.
– Belošević baš i nije južnjačko prezime. Koreni naše porodice vode iz Mokrina, a raseljavanje počinje u vreme Velike seobe Srba. Početkom 18. veka prvi Beloševići dolaze u Leskovac kao sveštena lica. Moj čukundeda, pradeda i deda bili su sveštenici. Otac Obrad rođen je u Leskovcu 1928. godine i ovde je kršten. Kada je imao četiri godine, porodica se, zbog dedine službe, seli u Beograd – priča njegov sin, proslavljeni međunarodni košarkaški sudija Ilija Belošević.
Iako je odrastao u prestonici, Obrad se često vraćao u rodni grad. Dolazio je rodbini, obilazio porodični dom i nosio sa sobom uspomene koje će kasnije preneti i svojoj deci.
– U prvim godinama po preseljenju, ali i kasnije, tata je često dolazio u Leskovac. Mnogo lepih priča vezivalo ga je za ovaj grad, a posebno za baku Bosiljku, koja je, nažalost, nadživela oba sina – mog oca i strica. Bili su dugovečna porodica, ali njih dvojica nisu nasledili taj gen. Baka mi je mnogo pričala o tati, o Leskovcu i našim korenima. U svim tim pričama pamtim jedan lep, miran život, bez stresa – kaže Ilija.
Ta veza nije prekinuta ni u narednoj generaciji.
– I ja sam dolazio u Leskovac, najpre nekoliko puta sa pokojnim ocem, a kasnije i sam. Najpre kao košarkašm a potom i kao sudija. Uvek naglašavam, a to znaju i moji prijatelji iz Leskovca, da su moji koreni otuda. Sećam se da je i tada to često znao da kaže.
Autoritet koji se nije sticao glasom
Kada je Obrad Belošević početkom pedesetih godina prvi put izašao na košarkaški teren kao sudija, jugoslovenska košarka tek je počinjala da gradi ugled koji će je kasnije svrstati među najbolje u Evropi i svetu. Rastući zajedno sa tim sportom, izrastao je u arbitra čije je ime postalo sinonim za znanje, autoritet i nepristrasnost.
Po zanimanju profesor fizičkog vaspitanja, iste vrednosti koje je prenosio učenicima u beogradskoj Osnovnoj školi „Milica Pavlović“ negovao je i na košarkaškom terenu. Oni koji su ga poznavali govorili su da nikada nije glumio autoritet – jednostavno ga je imao.
Od 1951. do 1976. godine sudio je više od 300 utakmica Prvenstva Jugoslavije, u vreme kada je domaća liga okupljala neke od najboljih evropskih igrača i trenera. Njegovo znanje ubrzo je prepoznato i van granica tadašnje države.
Na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine, kao i na svetskim prvenstvima 1970. i 1974., bio je među malobrojnim sudijama kojima je FIBA poveravala najvažnije utakmice. Dva puta delio je pravdu u finalu Kupa evropskih šampiona – 1969. u Barseloni, kada su se za trofej borili CSKA iz Moskve i Real Madrid, i godinu dana kasnije u Sarajevu, u finalu između Varezea i CSKA. Sudio je i finale Kupa Radivoja Koraća, još jednog prestižnog evropskog takmičenja.
Koliko je uživao poverenje evropske košarkaške javnosti govori i podatak da mu je FIBA, uoči finala Kupa evropskih šampiona 1977. godine u Beogradu, dodelila Srebrnu pištaljku, priznanje za izuzetan doprinos razvoju košarkaškog suđenja. Po završetku međunarodne karijere usledio je još jedan gest poštovanja – Real Madrid pozvao ga je da sudi revijalni susret između „kraljevskog kluba“ i selekcije evropskih zvezda.
Ali, oni koji su sa njim delili teren pamtili su ga po nečemu drugom.
Ne po broju velikih utakmica.
Već po tome što je uspevao da na parketu uspostavi red bez povišenog tona, verujući da se autoritet sudije ne nameće, već stiče znanjem, doslednošću i poštenjem.
Otac koji je ljubav prema košarci pretvorio u nasleđe
Iza velikih utakmica, medalja i priznanja, za porodicu Belošević postojao je jedan drugačiji Obrad – otac koji je sina uvodio u svet košarke i nesvesno mu prenosio vrednosti koje će kasnije postati temelj i njegove karijere.
Ilija Belošević bio je još dečak kada je 20. januara 1986. godine, njegov otac preminuo,
– Bio sam jako mali kada je tata umro. Imao sam 13 godina i mnogih stvari se ne sećam. Ali ono što znam iz priča ljudi koji su ga poznavali jeste da je bio maksimalno profesionalan u svemu što je radio – i kao profesor fizičkog vaspitanja i kao sudija.
Ipak, neka sećanja iz detinjstva ostala su trajno urezana.
– Sećam se da me je već sa sedam ili osam godina vodio na košarkaške utakmice. Bukvalno me je zarazio košarkom. Od oca sam naučio da sudija mora da bude kvalitetan, pošten i pravičan. To nisu bile samo lekcije vezane za sport, već za sve u životu.
U vreme kada je Obrad Belošević gradio svoju karijeru, odnos prema sudiji bio je drugačiji nego danas.
– Kada pogledam utakmice od pre samo nekoliko godina, vidim koliko se košarka promenila, a u upoređenju sa vremenom kada je moj otac sudio, razlika je ogromna. Tada je bilo nezamislivo da se starijem čoveku, pa bio on i sudija, ne obratiš sa „Vi“, a kamoli da mu uputiš neku pogrdnu reč ili psovku. Bila su to potpuno drugačija vremena.
Za Iliju, međutim, najveće nasleđe nije bilo slavno prezime.
Bila je to odgovornost koju je to prezime nosilo.
– Imao sam tu otežavajuću okolnost da sam morao da sudim bolje od drugih kako se ne bi pričala ona priča: „Njega je izgurao ćale“. Veliko je opterećenje imati takvo ime, ali je istovremeno i velika čast.
Zato put Ilije Beloševića nije bio nastavak tuđe karijere, već dokaz da se poštovanje ne nasleđuje. Ono mora ponovo da se zasluži.
Prezime koje je nosilo obavezu
Kada je Ilija Belošević prvi put stao na košarkaški teren sa pištaljkom u ruci, nije nosio samo sudijsku uniformu.
Nosio je i prezime koje je u evropskoj košarci već imalo težinu.
Za mnoge bi takvo nasleđe bilo prednost. Za Iliju je, pre svega, bilo odgovornost.
– Moj otac je bio vrhunski sudija i ne mogu da se poredim sa njim. To je bilo potpuno drugo vreme, drugačija košarka i drugačiji ljudi. Počastvovan sam što sam imao takvog oca. Dao je mnogo košarci, ali mu je košarka mnogo i vratila – govorio je Ilija.
I upravo zbog tog imena, njegov put nije bio jednostavniji.
Svaka odluka na terenu nosila je dodatnu težinu. Svaka greška mogla je da bude posmatrana kroz prizmu prezimena Belošević.
Ali, vremenom je postalo jasno da Ilija ne gradi karijeru na očevom imenu, već na sopstvenom radu.
Danas se smatra jednim od najboljih srpskih i evropskih košarkaških sudija svoje generacije. Sudio je na Olimpijskim igrama u Pekingu i Londonu, na svetskim i evropskim prvenstvima, kao i na završnim turnirima Evrolige, uključujući i velika finala najjačeg evropskog klupskog takmičenja.
Kao što je njegov otac decenijama ranije uživao poverenje evropske košarke, isto dobija i njegov naslednik.
Dvojicu Beloševića razdvajale su godine, generacije igrača i potpuno drugačiji svet košarke, ali ih je povezivalo isto shvatanje sudijske uloge.
Sudija nije onaj koji je najglasniji.
Sudija je onaj kome veruju.
Dve generacije, ista škola
Obrad Belošević je pripadao peiodu kada se autoritet gradio znanjem, ponašanjem i ličnim primerom.
Ilija sudi u vremenu kada je košarka postala brža, zahtevnija i mnogo izloženija pritisku javnosti.
Ali osnovna lekcija ostala je ista. Poštenje. Doslednost. Odgovornost.
Vrednosti koje je Obrad preneo sinu nisu ostale samo porodična uspomena. One su postale deo evropske košarke kroz dve generacije sudija.
Zato priča o Obradu Beloševiću nije završena njegovim poslednjim zviždukom. Nastavila se svaki put kada je njegov sin izašao na teren.
Priznanje koje je stiglo iz sveta
Za velike sportiste postoje medalje, rekordi i trofeji. Za sudije postoji nešto drugo – poverenje. A Obrad Belošević ga je imao decenijama.
Kada je 2007. godine FIBA otvorila svoju Kuću slavnih u španskom Alkobendasu, među prvom generacijom sudija koji su dobili mesto u istoriji svetske košarke našao se i Leskovčanin rođen 1928. godine.
Pored njega, posthumno su primljeni i velikani jugoslovenske košarke Aleksandar Nikolić, Nebojša Popović i Radomir Šaper.
Bilo je to priznanje koje je potvrdilo ono što su njegovi savremenici znali mnogo ranije-da je Obrad „Boca“ Belošević bio mnogo više od sudije koji je sudio velike utakmice.
Bio je čovek koji je svojim radom postavio standard.
BGD, 07.03.1970.
photo:Toma Mihajlovic
Njegovo ime danas nosi i ulica u Beogradu – Ulica Boce i Jakše, posvećena njemu i njegovom dugogodišnjem sudijskom partneru Dragašu Jakšiću. Bio je to tandem koji je obeležio jednu epohu jugoslovenske košarke.
Ali, uprkos svim priznanjima, postoji jedan detalj koji ovu priču čini posebnom.
Čovek čije je ime upisano u istoriju svetske košarke, čovek kojem je priznanje odala jedna od najvećih sportskih federacija na svetu, u gradu svog rođenja još uvek nije dovoljno poznat.
Možda je zato ova priča važna.
Ne samo zbog košarke. Ne samo zbog velikih utakmica i priznanja. Već zbog podsećanja da veliki ljudi često ne odlaze iz svojih gradova samo zato što ih fizički napuste. Oni ostaju kroz ono što su ostavili.
Obrad Belošević ostavio je trag na najvećim evropskim parketima, ali i jedno porodično nasleđe koje traje kroz njegovog sina Iliju. Beograd mu je dao ulicu. Svetska košarka mesto u Kući slavnih. Evropa mu je dala poštovanje.
Možda je vreme da i Leskovac ispriča svoju priču o svom Obradu „Boci“ Beloševiću.
S. Stojiljković
