Crna komedija kojom je sinoć otvoren punoletni LIFFE festival, prikazano na više od 40 festivala i višestruko nagrađivano autorsko delo Dina Mustafića, je priča o potrebi najstarijih da se pobune protiv uslova u kojima žive, zatvoreni u staračkom domu „Paviljon“, ali i poruka o odnosu koji imamo prema pripadnicima takozvanog „trećeg doba“. Iz perspektive aktera, o filmu i temi govorili su danas glumci Branka Petrić i Zijah Sokolović.
Suočeni sa višegodišnjim zlostavljanjem i poniženjem, stanari staračkog doma odlučuju se na oružanu pobunu. Naoružani ilegalnim sredstvima, zauzimaju „Paviljon“, osoblje uzimaju za taoce i dolaze u sukob sa vlastima. To je kratak siže bosansko-hercegovačkog filma, u kome su glavni akteri glumci sa celog ex-Yu prostora.
Branka Petrić i Zijah Sokolović nisu prvi put gosti festivala, ali se premijerno predstavljaju kao glumci i to u zajedničkom projektu:
„Leskovac mi je divan, a još više od lepote svuda oko mene, impresionirali su me ljudi koje sam sretala. Što se tiče filma, vrlo je značajan, a festival od mene dobija čistu 10-ku. Danas sam saznala da je ‘Paviljon’, pored svih dosadašnjih, osvojio nagradu i na festivalu u Mojkovcu, što potvrđuje njegov kvalitet i promoviše sveprisutnu i ne baš često zastupljenu temu. U Sarajevu mi je, sutradan posle projekcije, jedan čovek rekao: Dopao mi se film, a danas sam otišao da posetim svoju majku. I ovakav uticaj može imati umetničko delo na nekoga i zbog vanvremenske teme, verujem da će izdržati probu vremena, jer je to jedino merilo kvaliteta“, rekla je Branka Petrić na današnjoj redovnoj press konferenciji.
Dobivši scenario godinu dana pre početka snimanja, Zijah Sokolović je, kaže, imao dovoljno vremena da se za idejom reditelja detaljno upozna, a dopala mu se iz prve:
„Moj lik ‘Šumahera’ ima dve različite dimenzije, pre i posle revolucije, odnosno pobune. U odnosu na sve ostale likove, koji su stari, usamljeni, pomalo zaboravljeni od svih, ‘Šumaher’ je još i nepokretan. Imate sve elemente da odustanete od života, ali je ovde poruka da, bez obzira na svoje stanje i status, svaki čovek može da menja svet, ako ne onaj veliki, onda svoj mikro svet. Taj dom u kome su smešteni je pokrenut iz kapitalističkih razloga, biznis je u pitanju i to je opomena da kapital tera čovečanstvo sa ove zemlje. Svi znamo kako se u većini staračkih domova živi, ali mi, koji takođe živimo u nekoj vrsti ‘paviljona’, ne činimo ništa da se stanje u takvim ustanovama promeni. Naši razgovori sa roditeljima i starijima uopšte se svedu na tri pitanja: Kako si, jesi li uzeo lekove i kakvo je tamo vreme.“
Moć da se stanje i u ovoj oblasti promeni ima i umetnost, misli Sokolović, koji je prošle godine, kao ambasador UNDP-a, učestvovao u projektu namenjenom najstarijoj populaciji u Evropskoj uniji:
„Imali smo čitav niz aktivnosti za stare, bilo da su u staračkim ili svojim domovima: da se zabave, edukuju, da rade. Uradili smo 24 emisije po 90 minuta, da preko Zoom-a sa tim ljudima razgovaramo na najrazličitije teme. Ono što je značajno u ovom projektu jeste prilika najstarijima da govore i da ih neko sasluša. Vreme im je bilo vrlo važno i mogli su satima da govore o stvarima koje ih muče ili ispunjavaju. I uvek je mnogo njih plakalo što je imalo mogućnost da govori, a da nisu prekidani ili limitirani vremenom. Tada sam upoznao mnogo ljudi i čuo mnogo različitih životnih priča, koje nisu dugo nikome ispričali.“
Starenje je neminovnost, a dobra većina ljudi završi u neuslovnim staračkim domovima. Obaveza je svih nas, a i ovim filmom su to pokušali da urade, da osvestimo ljude o onome što se potencijalno događa najstarijoj generaciji u nekim paviljonima, poručili su Branka Petrić i Zijah Sokolović.
S. Stojiljković
