Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja Narodne Skupštine Republike Srbije je po hitnom postupku, a po predlogu koji je dostavilo troje poslanika, članova tog odbora iz redova vladajuće SNS, za ponedeljak 05.07.2021. godine zakazao sednicu na kojoj se ima raspravljati o davanju autentičnog tumačenja člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, članova 41. i 43. Zakona o zaštiti potrošača i člana 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naizgled jedna nebitna, pravnički suvoparna vest koja u sred vrelog leta i sezona godišnjih odmora ne bi zanimala ni same pravnike, kamoli širu javnost. I sve bi tako i bilo, da to što će se dešavati u sebi ne sublimira sav sunovrat ove države.
Pred sudovima ove zemlje u toku je oko 200.000 parnica po tužbama korisnika bankarskih kredita, u kojima se traži od sudova da utvrde da su suprotne zakonu i ništave odredbe ugovora o kreditu kojima je korisnik obavezan da banci isplati tzv. “troškove obrade kredita”, neku maglovitu naknadu za koju ni sami bankari u parnicama ne umeju da objasne šta se time plaća, te da se banka obaveže da to što je po tom osnovu naplatila – vrati nazad. Te su parnice počele poodavno, te su sudovi sve do Vrhovnog kasacionog i Ustavnog suda usaglasili stavove i praksu, smatrajući da je to što banke rade nezakonito i presuđujući u korist njihovih klijenata. I tužili su svi, i građani i preduzetnici i privredna društva, smatrajući da su oštećeni i potražujući novac nazad.
Međutim, to banke nije sprečilo da praksu ugovaranja nezakonitih ugovornih odredbi promene, dok u parnicama koje su u toku i dalje osporavaju tužbene zahteve, smatrajući pravnu argumentaciju koju daju tužioci, njihovi advokati, pa i sudovi ove zemlje, neispravnom. I sebi time uvećavaju troškove postupka, a optužuju advokate za to.
I onda je početkom ove godine postalo jasno o čemu se radi i šta se iza brda valja – oni jesu izgubili pred sudovima, ali nisu izgubili pred Vladom I Predsednikom. Prvo je u svom izveštaju za ovu godinu Međunarodni monetarni fond naveo da je hitno potrebno naći “brzo rešenje” za bankarske sporove. Onda je Vlada po hitnom postupku februara formirala nekakvu radnu grupu sa zadatkom da u roku od dva meseca napiše nacrt izmena I dopuna Zakona o parničnom postupku. I ona ga je I napisala, ali tako da se sve tužbe u tzv. “bankarskim sporovima” bukvalno preko noći odbace, uzgred provukla kroz njega I još niz skarednih rešenja javnosti manje interesantnih, I izazvala početkom juna revolt I proteste advokata, potrošačkih organizacija, medija I građanstva. Onda je brže-bolje tražen kompromis sa Advokatskom komorom Srbije koja je, u poslednje vreme I presklona kompromisima na sopstvenu štetu, prihvatila da proširena radna grupa u kojoj će advokati činiti 50% članova iznova razmotri taj nacrt zakona. I kad je postalo jasno da od takvog “brzog rešenja” bankarskih sporova neće biti ništa, dosetilo se autentičnog tumačenja…
…Zakona od pre 42 godine.
Svako ko se je ikada bavio privrednom delatnošću zna šta je Zakon o obligacionim odnosima. Spomenik pravne misli, remek-delo i svojevrsna zadužbina pokojnog prof. dr Mihaila Konstantinovića, temeljni zakon koji uređuje robno-novčane odnose građanstva i privrede, sa manjim izmenama i dopunama na snazi je od 1978. godine. U članu 1066. taj zakon uređuje ugovor o bankarskom kreditu i prava i obaveze ugovornih strana. I poznaje kamatu, kao naknadu koju korisnik plaća banci za pozajmljeni novac, koja u sebi treba da sadrži sav prihod koji banka dobija, uključujući tu i njene rashode za taj konkretan posao, kao i sav profit. Nema “troškova obrade kredita”, “naknade za praćenje kredita”… Avaj, izgubivši pred sudovima, izgubivši i u ideji da se osujete postupci pred sudovima koji su u toku, sada se dosetilo ideje da se autentičnim tumačenjem nečega što je zakon 42 godine potpuno izvrne ono što smisao, duh i cilj zakona i pretvori u svoju suprotnost. Sve kako bi se iznašlo “brzo rešenje”, zaštitile banke a sopstveni građani još jednom oštetili.
Dakle, Skupština u kojoj postoje samo poslanici vlasti, pokreće postupak da najesen menja ustav u delu o pravosuđu, da bi Predsednik i Vlada mogli da kontrolišu sudije. Sada dok još uvek ustav nije izmenjen i koliko-toliko to ne mogu, autentičnim tumačenjem bi da menjaju duh i smisao zakona koji su donošeni pre pola veka, da bi se štitio finansijski interes krupnog kapitala. Šta je sledeće, hoće li se autentičnim tumačenjem menjati i duh i smisao krivičnog zakona, da krađa i korupcija i nisu baš neko krivično delo? Gde je granica, i ima li je uopšte?
“Još zapovedi carstvo mi: ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi I po zakonu kako piše zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude I vrše kako je po pravdi. Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude u strahu od carstva mi”. stajalo je u članovima 171. I 172. Zakonika cara Stefana Dušana iz 1349. godine.
Danas, 672 godine od tada, red bi bio da neko caru kaže da je go.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
