Ajde bre, Karleuša će peva! Da mi rasteruje mušterije od skaru. Jedan šator, Srećko Sušić, Zorica da peva “Vlaška svadba otkida”, dve go-go igračice iz Svrljig, Đani da pije iz cipelu, pečenje od milion dinara i užegnut kupus – pa da vi’š provod.
Svakog avgusta, svake jebene godine, žitelj Badinca sanja isti san. Izađe na poljanu, na sto metara od svoje kuće, a tamo štandovi. Skara se dimi, pljeskavice cvrče, a kupus salata nema ni 18 sati kako je napravljena. Postavljena bina, Ivan Ivanović vodi program. Tamo sve Kursadžije, a peva ko drugi nego Ceca. Izbacila sise.
Crvene se ušićerene jabuke, roze se šećerne vune. Ej, pa ima i krofnice. Može da se izvede žena, a sitna deca na Tornado krompir.
Ogroman šator, a ispod njega Vanesa Plavi Haos peva “4 strane sveta ima”, dok Hasan Dudić šmrče koks sa poslužavnika koji drži devojčica sa karnevala maskirana u drvo (pomešala manifestacije).
Jelen na točenje, sladoled na točenje. I ćevapi. Koji nisu na točenje. Nezadovoljstvo netočećim ćevapima, umanjuje to što može da se kenja gde se stigne.
Ima i Luna park, najveća zabava na svetu, pored tetrisa i Fejsbuka. Na ulazu u ceo kompleks ogroman znak “Obavezno testiranje na korona virus”, a ispod toga “Dobrodošli na Roštiljijadu, manifestaciju koja zadovoljava sva čula”. Hedonizam i renesansa.
Žitelj je srećan. Sve ono što u životu može da poželi, u njegovom mestu. Zaleće se i udara krušku za udaranje iz sve snage. 200 i kusur nečega, rekord. Jasan pokazatelj da je sutra glavni ispred prodavnice.
Teraju kera 7 dana. I odu, bar privremeno.
Iza njih je ostane jedan upišani grad, miris ustajalog mesa i neočišćenih girica koji para nozdrve sve do prvih zimskih mrazeva i ulice masne poput moje svetloplave majice, kad pokusavam da istovremeno gledam reprezentaciju i jedem ribanjke.
Glavnom ulicom tada dominiraju školarci, koji uzurbanim koracima kreću ka “San Marku” na produženi s mlekom, lažni dobrotvori sa bojankama od 200 kinti, golubovi, kokice sa piletinom i čilijem i Sevda, koja jednom rukom drži tost sa salamom, a drugom češe zadniicu.
Leskovac je na prvi pogled ponovo naš. Iako sa nevidljivog razglasa kod Robne kuće, vetar i dalje širi dobro poznatu pesmu Snezane Đurišić. Odakle si seljo, devojano mlada? I tako do narednog avgusta, 24/7.
PS: Možete da me napadnete da samo serem i da sam lažno urban, ne dotiče me. Na odmoru sam. I pišem samo za svoju dušu (odsipa rakijcu). Daj taj žiro račun da uplatim dva evra da ne pevaju Karleuša i Zmiki. Može “Hladno pivo” na otvaranju, da ne moramo da šipčimo do Niša, a mrzi nas da odemo do “Minjon” peške.
