Incident na reci Jablanici, koji se dovodi u vezu sa aktivnostima rudnika Lece, ne sme se posmatrati kao izolovani tehnički kvar, već kao ozbiljno pitanje zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, upozorava doc. dr Aleksandar Anđelković sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, član pokreta Kreni–Promeni.
Prema njegovim rečima, karakter proizvodnje u rudniku Lece sam po sebi nosi visok ekološki rizik.
„Rudnik Lece prerađuje polimetalne sulfidne rude, pre svega olovo i cink, uz prisustvo zlata i srebra. U takvim procesima koriste se različiti hemijski reagensi, uključujući i slabe rastvore cijanida u flotaciji, ali i druga sredstva za razdvajanje minerala“, objašnjava Anđelković.
Zbog toga je, kako ističe, realno očekivati da vode koje potiču iz jalovine sadrže teške metale – olovo, cink, bakar i arsen – ali i sulfate, kisele rudničke vode i tragove procesnih hemikalija, koje predstavljaju dugoročnu pretnju po vodene ekosisteme.
„Kada ovakve materije dospeju u reku, dolazi do pada kiseonika u vodi, toksičnog stresa za vodene organizme i postepenog uništavanja biodiverziteta. Najosetljivije vrste prve nestaju, dok se štetne materije talože u sedimentu i tu ostaju godinama“, upozorava Anđelković.
On posebno naglašava da posledice ne pogađaju samo prirodu.
„Time se stvara dugotrajan rizik i za ljude koji tu vodu koriste – direktno ili indirektno, kroz poljoprivredu, stočarstvo i lanac ishrane“, navodi on.
Prema Anđelkoviću, zagađenje Jablanice nije izuzetak, već deo šireg i ponavljajućeg obrasca u Srbiji.
„U poslednjih petnaestak godina imali smo brojne slične situacije – u slivu Timoka kod Bora, gde je zagađenje teškim metalima postalo hronično, ali i u manjim vodotocima jugoistočne Srbije koji godinama primaju industrijske i rudarske otpadne vode“, podseća on.
Zajednički problem svih tih slučajeva je, kako kaže, izostanak prevencije i sistemskog upravljanja rizikom.
„Reaguje se tek kada dođe do incidenta. To je reaktivni pristup, a ne odgovorno upravljanje, pri čemu su građani ti koji na kraju snose posledice“, ocenjuje Anđelković.
On podseća da su slične ekološke havarije u državama Evropske unije dovele do ozbiljnih regulatornih i tehnoloških promena.
„Nakon velikih rudarskih incidenata u Španiji i drugim zemljama, uvedena su stroga pravila upravljanja rudarskim otpadom, stabilizacije jalovišta, kontinuiranog monitoringa i obaveznog tretmana otpadnih voda pre ispuštanja u prirodu“, navodi on.
Savremeni standardi, dodaje, podrazumevaju suvo odlaganje jalovine, njeno vraćanje u napuštene rudarske prostore, kao i biotehničke mere stabilizacije i rekultivacije terena – prakse koje se u Srbiji i dalje primenjuju selektivno ili simbolično.
„Voda koja jednom postane prijemnik jalovine prestaje da bude prirodni resurs i postaje trajno opterećenje za ceo ekosistem nizvodno“, upozorava Anđelković.
Bez transparentnog nadzora, jasne odgovornosti i primene najboljih dostupnih tehnoloških rešenja, zaključuje on, rizik po zdravlje građana ostaje trajan, a slični incidenti izvesni i u budućnosti.
Leti će prašina sa olovom iz osušenog korita Jablanice da raznosi svuda po Lebanu i Leskovcu?
A bre ljudi, nemojmo da dozvolimo da nas ubijaju. Nekom otrujes reku,nekom vazduh i eto neizleciv bolesti. Uzmimo se u pamet. Trazimo hapsenje ministarke ekologije zbog zastite zagadj8vaca. Okupimo se sa jedinim zahtevom
STOP UBIJANJU GRADJANA SRBIJE