“Ti si moje kuče u pantalonama. A ti si moja begunica“, kažu jedno drugom Zone i Mane u titlovanom prevodu filma snimljenog po čuvenom romanu Stevana Sremca. Tetka Doke će Tasku “da nalupa“, dok sve iz prikrajka posmatra Manulač. Da nije tužno, bilo bi smešno
Najpre sam, gledajući, po ko zna koji put, film Zdravka Šotre, mislila da se radi o titlu za gluvoneme, a onda sam, čitajući tekst koji prati radnju, uočila da je govor “preveden“ na književni jezik. Smejurija.
Tako je Zone od pobegulje, postala begunica, Mane kujundžija je sada zlatar, Manulač, sa č, nema, ne formu, nego oblik za devera, a tetka Doke preti Taski ne da će da izede golem ćutek, nego da će da je nalupa, sa naglaskom na A.
Minđuška, koju Mane obećava Manulaću, moleći ga da se prihvati uloge devera, pretvara se u zlatan prsten i samo ova jedna rečenica dovoljna je da odslika glupost i drskost idejnog tvorca ove ideje, i nepoznavanje tadašnjih običaja da se sinu prvencu stavlja minđuša u uvo, kako bi ga štitila od zlih sila.
Ne znam kome je pada na pamet genijalna ideja da prevodi timočko-prizrenski dijalekat na književni jezik, jer to, osim što je skrnavljenje, u mnogo slučajeva nije ni izvedivo.
Da li je Stevan Sremac, koji se verovatno “prevrće u grobu“, rođeni Senćanin, slučajno ovu komičnu priču iz života starog Niša, napisao na dijalektu?
Naravno da nije, jer ona bez njega nije autentična, nema tu patinu i šarm i ne odslikava duh juga Srbije s’ kraja 19. veka, kada sve miriše na tek stečenu slobodu, bosiljak, muškatle i svež hleb iz simidžijskih radnji, dok čaršijom odzvanja kloparanje drvenih nanula po kaldrmi.
Zašto je neko želeo da prevodi ono što nema adekvatnu zamenu u književnom jeziku i skrnavi remek delo srpske književnosti?
Zamislite da sve, što je ikada napisano na bilo kom dijalektu, dobije svoju književnu verziju. Kako je krenulo, ne bih se začudila da uskoro Kalča, gazda Ivko, Tašana, Mitke i ostali Sremčevi i Stankovićevi junaci progovore književnim jezikom, kako bi ih “svi razumeli“.
A da li bi……..
S. Stojiljković
Ako stepropustili...
Ne znam više šta će da me iznenadi… očigledno više ništa…dno dna
A svako si daje za pravo da pametuje…